Novo groblje

Na Kalemegdanu, kao po običaju, teško se nalazi mesto. Nekoliko cigala oformilo je polukrug, podseća me na ognjište, unutra su razbacani pikavci i limenke piva. Tu smo seli. A odatle najneviniji pogled na grad: Pobednik, most, reka i nebo. Bilo je neophodno da nešto čujemo. Pavle pušta Lament nad Beogradom, stihove govori sam Crnjanski. Prvi put razumem ovu pesmu, nužno je izgleda bilo čuti je iz ptičije perspektive. Sve vreme mogu da čujem i Popin Povratak u Beograd. Samo u mislima dve pesme mogu da se slušaju uporedo. Možda me to zamišljeno prašnjavo ognjište podsetilo na pesnikov štap koji posle hodočašća treba negde zabosti.

Zasadio sam očev štap
u glinu na obali
da među vrbama prolista
krenuo sam ka velikoj kapiji

(Vasko Popa, Povratak u Beograd)

Postoje neke pesme koje te teraju da hodaš. Jedino tako ih možeš razumeti. Pavle je odlučio da odmah krenemo na grob Crnjanskog, iako nije znao šta sam tada pomislila. Kaže, tu je i grob Rastka Petrovića. Po ko zna koji put kada se pomene Crnjanski, najviše mislim na Rastka, što me opet podseća na izjavu prvoga: „Od svih Dučićevih pesama, ja bih izdvojio Disa“, ali naravno u drugačijem ključu. Pavle je primetio kako dosad niko nije bio toliko srećan što ide na groblje. Ne čudi: htela sam toliko toga da im kažem.

foto: beogradskagroblja.rs

Iza velike kapije, ljudi govore oko grobova, a mi Rastka nikako da nađemo. Pavle pomišlja da nekog pita gde je Rastkov grob, a ja mu odgovaram: „Zar misliš da neko od njih zna ko je on?“ Parcela 3, grobnica 22, red treći, ali Rastka ne vidim. Izbledela slova: „Rastko Petrović, književnik, 1898–1949, Vašington, sahranjen u Beogradu 1986“. Ležao je u dva groba, no da li bi mu se ijedan svideo? Ovaj grob, izbledeo, s belom podlogom, bez slike, koji pesnik deli sa sestrom? To nije on. Dodirivala sam izrezbarena slova, ništa mu nisam rekla, bili smo potpuno besmisleni, kao i taj grob na kome zamišljam izvajana tela crnaca, porodilja, dece, zodijak. To bi bile prave Rastkove reči u kamenu. Moja baba Smiljka ima lepši spomenik od Rastka Petrovića. Moći ću barem da je gledam u oči kada poželim s njom da razgovaram. Ona ima sliku, a Rastko je nema. Nemaju je ni Crnjanski, ni Andrić, ni Vasko Popa, ni Danilo Kiš, ni mnogi drugi. Svi oni, osim Rastka, leže u Aleji zaslužnih građana. Da li su zaslužili da nemaju svoj grob, da leže po trojica, četvorica u jednom, da tako bezlično na crnoj ploči stoji ime, prezime i zanimanje? Da li je iko od njih zamišljao takav kraj? I onda se setim kako čovek nije svoj čak ni u smrti.

Negde ‘97. prvi sam put prisustvovala sahrani. Ništa mi nije bilo jasno. Previše ljudi, govore o njivi koju će dati u arendu, o poslu, o krizi, deci i lošem vremenu. Bilo mi je neprijatno. Neko je pričao viceve, a u sanduku je ležao tragično nastradali komšija, pao s građevine. Mama mi je rekla da se valja našaliti na sahrani, da bi pokojnik to voleo. Nikad nisam poverovala u tu priču.

Moram da zapalim cigaru. Pavle kaže: Crnjanski bi se ljutio, ipak je to njegova kuća, ajmo kod Kiša. Ni tamo nema slike, ali umesto te tupe ploče oživljavam Kiša nalakćenog, među prstima drži cigaru i gleda nas. Ostavili smo mu jednu cigaru na grobu. Nije vulgarno. Razmišljam, neko će tu cigaru pokupiti, i pitam se da li će misliti na Kiša. Pitam se da li će uopšte misliti. Jedini grob koji je imao smisla bio je grob Branka Miljkovića. Na crnoj ploči ispisano: „Ubi me prejaka reč“. I drugi su pisali sebi epitafe, ali se niko nije setio da im ih na grob stavi. Na tom mestu je Branko možda prvi put čuo Milana Mladenovića. Pavle i ja smo mu pustili Između dva dana, Mladenovićevu obradu Miljkovićeve pesme. Nekada se zaokruženost sasvim spontano javi, kao i ovoga puta. Mi nismo planirali da nam slušanjem pesama počne i završi putovanje, ali va-ljda je osećaj tako uredio.

Oduvek su me mučile slučajnosti i pitanje da li su one uopšte moguće. Slučajno ili ne, tog dana nailazim na tekst o Milunki Savić, o njenom domu već oronulom, na kom stoji nevelika tabla. Jedino obeležje da je tu živela Milunka presečeno je dugačkom pukotinom. Izgleda da mnogo takvih pukotina imamo. Setim se crnih ploča s Novog groblja. Sve je besprekorno uređeno, svi su isti, i ništa tu nije istinito. Samo Zoran Đinđić ne deli grob ni sa kim. Za sada.