Nezaposlena

Put za Olivud obezbeđen! Krenem svečano po sveži lebac i prvo sretnem omiljenu baku komšinicu koja mi uvek ulepša dan, pa drugara reditelja, koji mi čestita i kaže „Dobro došla!“ – ni ne zna šta je rekao! „Olivud u meni“, peva Stampedo.

Švrćkam se po varoši. Više mi je rujan, ne septembar. „Rujan je nujan“, dobacuje Ines. Bolje mi se slaže uz raspoloženje i garderobu. Anika je velikim slovima napisala „Dan žalosti“ – deca danas polaze na ispiranje mozga, a meni prvi dan od davne osamdeset sedme kao zvanično nezaposlenoj i prvi mesec bez plate.

Zbunjuje me ova besplatna podela udžbenika. Mogao bi to da bude lep gest, da ne znam u kom tunelu živimo. Predizborna kampanja, loši udžbenici ili bela kuga? Biće da je sve zajedno.

Prvo natenane popijem kafu, istuširam se i doručkujem. Mama mi je dala boraniju za ručak, napraviću sebi lepu večeru. Mimi ima teranje, Bleki i drugari strpljivo je čekaju pred zgradom danima. Bleki je jedan lep, negovan, crn, ostavili ga vlasnici. Hranim ga, mazim i nadam se da će naći dobar dom.

Tri godine znam da ću ove godine prestati da radim i širim aber po gradu. „Pa, šta ćeš sad?“ „Krajnje je vreme da pokucam na kapiju Holivuda i kažem, ‘Pa, zar je trebalo ja da vam dođem u studio ili ste mogli da me pronađete?’“ Snaći ću se, makar lepila oglase: „Zalivam cveće po kućama, šetam pse, vodim psihološko savetovanje s đacima i roditeljima o tome kako pobediti školu, a da ona ne samelje vas“… Biću nečija družbenica, pa ću stići do „Sobe s pogledom“…

Krećem od visokih ciljeva. Ako me ne zaposle velike organizacije s dobrim platama, što mi je neophodno da bih oblačila i školovala dete, i ne samo to, ne znaju koga gube. To mi je potvrdio i poučan lift u koji sam ušla na putu ka drugarici koju sam pozvala na kafu. Ostala sam tamo i dogovorila se za nekoliko važnih poslova i krenula u rešavanje problema; ne mogu ja tek tako da sedim skrštenih ruku.

Taj lift kao da je pokvaren po Abrahamu Maslovu i njegovoj hijerarhiji potreba. U bazi piramide su fiziološke potrebe, na prvom spratu potrebe za fizičkom i ekonomskom sigurnošću. Eh, kad ne bi bilo ratova, nasilja i gladi… Drugi sprat su potrebe za ljubavlju i pripadanjem. Imam blago u prijateljstvu i bliskost u porodici. Na trećem spratu su potrebe ljudi da sami sebe cene i da ih drugi poštuju. Na vrhu piramide je zanosno samoostvarenje. Po tome kako Maslov opisuje vrhunski doživljaj, meni je i ovaj dan jedan od takvih. Znakove po putu čitam i pevušim za sebe „Danas je prvi dan njene nezaposlenosti i ona uživa kao da je poslednji“ – hvala, Džoni!

Prelećem preko vesti, obraćam pažnju na šašave: „Policija traga za osobom koja je obučena u belu venčanicu hodala putem Bor–Zaječar i plašila vozače.“ Izmišljam novu kategoriju: kreativni kriminal. Vesti koje mi se ne sviđaju danas preskačem. Gledam video-intervju s Čomskim, iz kog britanski „Gardijan“ izvlači „… i sve dok imaju podršku diktatora, zapadnim vladama nije važno šta misli arapska populacija“ i ukazuje na to da Čomski smatra da hegemonističke snage s krajnjim nipodaštavanjem gledaju na demokratiju i da se ponašaju tako da je jasno da znaju da će terorizma biti sve više. Na hrvatskom t-portalu čitam intervju s Krunom Lokotarom, urednikom u izdavačkoj kući Algoritam: „… živimo u doba krize publike, ne autora. Publiku, javnost, odgaja država, ali joj do toga očito nije stalo. Jer obrazovana publika bi našim državama sudila, vlast razvlastila. Naše države nisu na civilizacijskoj razini da plaćaju za vlastitu kritiku i iz toga izvlače čisti profit.“

Šetam psa i srećna sam jer jednoj grupi dečaka šutom dodam fudbalsku loptu iz auta, a drugima dobacim tenisku lopticu koja je iskočila sa zamišljenog terena. Jedna teška vest na koju građani u Puli reaguju akcijom „Istina će imati zadnju riječ“ – otkaz u „Glasu Istre“ dobio je novinar koji je učestvovao u građanskom protestu inicijative „Volim Pulu“, čime je, navodno, Zoran Angesloski, „doskorašnji radnik ovog lista… teško povrijedio čast i ugled društva“. Inicijativa „Volim Pulu“ oštro kritikuje projekat Istarske županije „Brijuni rivijera“, kojim bi velika površina zemljišta koncesijom pripala investitoru na period od 60 godina, a veliki broj žitelja Pule i okolnih mesta ostao bi bez izlaza na more.

Ne moram sve danas. Zalijem cveće, prostrem veš, svratim kod majke zmajice. Sutra ću kod stakloresca da popravim prozor koji je razbila košava, da obnovim članstvo u AMSS-u.

Evo gde je začkoljica s udžbenicima – predveče srećem umorne učiteljice koje posle škole sede na kafi i pokušavaju da ohlade glave. Naime, svaki udžbenik mora da se šifrira i po njima ne sme ništa da se piše, podvlači, zaokruži, obeleži, rešava. Da li se tako uči solidarnost ili se zvanično ukidaju kreativno i aktivno učenje s razumevanjem, kritičko mišljenje? Ne veruj ni državi koja ti darove donosi.

Radujem se izlascima posle kojih ne moram da dremam u kancelariji na tastaturi, nego mogu ljudski da se naspavam, samo još i to da ponovo naučim kako se radi. Ponovo učim i da hodam, polako i sa zastajkivanjem.

Dan je proleteo. Miholjsko je leto, čini mi se da sam danas u čarobnoj zemlji Oz, sve je zeleno, a ja sam u Srbiji i daću sve od sebe da našoj deci bude bolje.