Naše malo dvorište

Dok u jednom nemačkom supermarketu razmišljam šta bi još trebalo da kupim, Balkan i mentalitet njegovih žitelja ponovo me nalaze. Dečko, oko šesnaest-sedamnaest godina star, stoji pored mene i bira peciva. Trčeći, prilazi mu vršnjak i prilično glasno, udarajući ga po ramenu, govori na našem jeziku: „Gde si, Srbine?!“ „Nisam ja Srbin, ja sam Hrvat“, gotovo nezainteresovano odgovara dečko. „Maaa, znam da nisi, to te ja samo provociram.“

Počinjem da se smeškam i time privučem pažnju oba mladića, pa procedim kroz zube: „Razumela sam vas.“ „Ti si našaaa“, nekako radosno kaže onaj koji želi da provocira, a provocirani ozbiljno, više za sebe, pita: „Vaša ili naša?“ U kratkom razgovoru, u kojem im nisam otkrila čija sam, saznala sam da su obojica rođeni u Nemačkoj i zaključila da veoma dobro govore maternje jezike svojih roditelja. Vraćajući se kući, razmišljala sam kako se humor (ili bar ono što pojedinci smatraju humorom) zasnovan na nacionalnoj osnovi brižljivo neguje i daleko od balkanskih zemalja, i kako je provociranje onog koji pripada drugom narodu disciplina koja se uči bez obzira na to gde si i kada si rođen. Hodajući tako, stigla sam i do dvorišta u kojem se nalazi zgrada u kojoj živim, a u našem malom dvorištu Balkana i raznih vrsta izama ima u izobilju.

Leto je bilo kada smo se uselili u svoj stan u toj zgradi sa dvorištem. Obilazila sam radove u stanu, ali tek kada smo se uselili videla sam razvučene žice po sredini dvorišta i na njima okačen veš. Kada sam prvi put videla posteljinu koja se njiše na vetru, zavapila sam: „Šta je ovo, ko suši veš u zajedničkom dvorištu?! Gde mi to živimo?!“ Moj staloženi muž, koji se lako prilagođava svakoj situaciji, pokušao je da me uteši: „Ne budi nakraj srca, kada u Italiji vidiš razvučen veš između terasa, u uskim uličicama, to fotografišeš jer ti je simpatično, a ovde ti smeta.“ Nasmejao me jeste, ali me nije utešio.

Jednog dana, dok je kačila veš, obratila mi se žena na našem jeziku, kako se to ovde kaže: „Vi ste iz Srbije?“ Nisam stigla ni da odgovorim, nastavila je propitivanje: „Odakle iz Srbije?“ „Iz Beograda.“ „Vidi se!“, uzviknula je žena. Iako nisam shvatila šta bi to trebalo da znači, jasno mi je bilo da je ona donela nekakvu presudu. Ispostaviće se da je ta gospođa Frau B., i da je to njeno „vidi se“ značilo da je ona odmah shvatila da smo mi fina i kulturna porodica, a to što dolazimo iz Beograda samo je potvrda svega toga.

Ubrzo sam saznala da Frau B. potiče iz malog mesta u Bosni, da su je veoma mladu udali u Nemačkoj i da ona nikada nije bila u glavnom gradu Srbije. Do danas nisam raspršila njeno uverenje da su ljudi koji žive u Beogradu, samo zato što tu žive, fini i kulturni, ne mogu to da joj uradim.

Frau B. me je upoznala sa Frau M., koja je pre četrdeset godina došla iz okoline Osijeka i koja nema ništa ni protiv koga, ali… Upoznala me je i sa familijom O. koja je, odmah mi je naglasila, jedna sasvim u redu porodica uprkos tome što je On Musliman iz Hercegovine, a Ona Mađarica. Frau B. me je upozorila da su Nemci iz našeg dvorišta „posebna vrsta ljudi“, i da od njih ne mogu baš dobre komšijske odnose da očekujem.

Najteži udarac balkanskom miru u nemačkom dvorištu zadao je dolazak porodice J. na prvi sprat jednog od naša četiri ulaza. Skoro pa histerično, Frau M. mi je saopštila da su Oni Šiptari sa Kosova! „Mislite Albanci“, pokušala sam fino, a kada nije uspelo, zamolila sam je da bar preda mnom ne govori Šiptari, jer to ljudima sa Kosova smeta. Već tri godine pokušavam da je uverim da Oni, ako su loše komšije, to nisu zato što su Albanci sa Kosova, već iz drugih razloga.

Iako liči na sizifovski posao, ne prestaje, kad god se za to ukaže prilika u našem malom dvorištu, moje propovedanje o tome da neko nije dobar ili loš samo zato što je rođen u Beogradu ili zato što pripada ovom ili onom narodu, jer pre toga što smo narod(nost), mi smo ljudi. Ponekada se osećam kao učiteljica u ponavljačkom razredu, no neću odustati. Borbu protiv raznih vrsta predrasuda ozbiljno sam shvatila! Ozbiljno sam je shvatila još pre mnogo godina kada sam krenula u gradsku školu, a drugarica mi je, pomno me posmatrajući prvih mesec dana, rekla: „Ej, pa ti si skroz cool iako živiš u selu!“ Retko, ali se dogodi, da i sama u sebi prepoznam neku od brojnih predrasuda, odmah je uhvatim za glavu i lišim života jer samo tako se mora sa predrasudama.