Nadimak

Sad mi uopšte nije žao što nemam nikakav nadimak, ni opisni, ni karakterni, ni skraćeno od imena, ni izvedeno od prezimena… „Pristojan svet nema nadimke, već samo barabe i probisveti“, rekla je onomad moja pokojna sveznajuća baba po upoznavanju Nacija, koga sam podučavala hemiju pred kontrolni. A meni je njegov nadimak bio baš kul, i jela sam se ko mlad mesec što meni ne polazi za rukom da steknem neki.

Ima nekoliko vrsta nadimaka – porodični, školski, profesionalni… – i obično su ovi prvi nadenuti od milja te su zato skoro uvek simpatično-smešni. Porodično ime nosi se do školskih dana, kada se sa gnušanjem odbacuje i zabranjuje se roditeljima da ga koriste. Nadimci stečeni u školi najčešće su pogrdni, a korisnik često nije ni svestan pravog značenja svog nadimka. Za Tanju S. niko u školi nije znao, ali su zato svi čuli za Tunju (od „tunjava“); mučenu Elizabetu, netom pristiglu iz Francuske gde je živela od rođenja, prozvali su Šarulja zbog „telećeg pogleda“… S pojavom pankera i anarhije, prvi školski „desničari“ došli su do izražaja – pomenuti Naci (od „nacista“) zaradio je nadimak koketirajući sa crnim košuljama, plavom farbanom kosom, kukastim krstovima i sličnim fašističkim simbolima, smatrajući sebe velikim antikomunističkim buntovnikom. Školsko ime obično se ne prenosi u gimnaziju pošto ga se korisnik već dobrano stidi u tom uzrastu. Ko nije stekao nadimak do tada, vrlo je izvesno da će ga prišipetlja sačekati iza ćoška gimnazije.

U odnosu na nadimke iz osnovne škole, dečje i naivne, srednjoškolski su sto puta pokvareniji i gnusniji. Devojke su uglavnom na meti zbog fizičkog izgleda, a određeni delovi ženskog tela nemilosrdno se procenjuju na velikim školskim odmorima. Iako sam uglavnom izbegavala školsko dvoriše u to vreme, Odbor za pogrdne nadimke pozabavio se i mojim slučajem – pročulo se da me zovu Palačinka, zato što sam, pazi sad, „slatka ko palačinka sa džemom“, kako mi je rekao njihov PR. „I ti si u to poverovala?, otkinuo je od smeha moj brat od tetke. „Baš si glupa… Zovu te Palačinka jer si tako građena!“ Srećom, inspirator tog zločinačkog dela prebegao je u drugu školu, a zlosrećni nadimak eleminisan je za sva vremena.

Svejedno i bez obzira na opasnosti koje su vrebale od nadimka, čeznula sam za njim. Strahovala sam da će se ispostaviti da sam neka užasno dosadna i nezanimljiva osoba koja nema personality i nikoga ne inspiriše. Elem, u kući me nisu zvali nikako drugačije osim imenom, znači nisam imala nekakav intimni kućni nadimak koji bi bio sasvim različit od onog upisanog u matičnu knjigu rođenih. Onaj koji ekskluzivno koriste samo mama i tata, uža familija i retki porodični prijatelji i kumovi. Poznato je da nadimak ne možeš sam da izmisliš, već moraš da ga zaradiš, tj. drugi moraju da te krste. U „magarećim“ godinama bilo bi mi od koristi i neko zanimljivo drugačije crkveno ime, ali avaj, kum se prilikom mog krštenja pojavio malo podnapit u crkvi, pa je zaboravio ime – i ostade ono staro. (Mnogo godina kasnije saznaću od jeromonaha Gere da dete uvek treba da ima JEDNO ime, prosto da bi znalo ko je i kako se zove.) Zvuči logično, ali šta ćemo sa krizom identiteta, pubertetom i kompleksima kad očajnički želiš da budeš neko drugi? Osnovna škola mi je tako prošla u bezuspešnom traganju za ličnim pečatom u vidu nadimka. Pokušavala sam da proturim neki sufiks ili prefiks, ali nije vredelo.

Iz moje živopisne voždovačke školske klupe, koju sam delila sa budućim mafijašima iz voždovačkog klana i decom iz finih starobeogradskih porodica, uskočila sam u epicentar komunizma – jednoobraznu novobeogradsku gimnaziju. Sve je bilo potpuno drugačije, čak su i nadimci bili nekako mekši i bezazleniji. Deca sa čudnim naglascima iz oficirskih porodica šetala su se po Novom Beogradu i jela jabuke, reku Savu prelazila su isključivo subotom kad krenu s mamom i tatom na korzo, najveći mangupi uglavnom su motali i duvali čaj… U skladu s opštim socmanirima i sveprisutnim cvetnim mebl-štofovima i goblenima u okruženju, dva puta mi se ukazala šansa da steknem „partizanski“ nadimak: Ljubičica i Maslačak. Prvi put zbog kompletnog ljubičastog stajlinga, a drugi put zbog maslačka u kosi. Mira Kikers je upravo tih godina stekla doživotni nadimak po cipelama marke „kikers“ iz kojih nije izlazila. Te 1979. godine Tito je bio živ, noveogradska mafija nije postojala, bilo je samo par budala koji su maltretirali đake po principu „evo ti dinar, kupi cigare i vrati mi kusur“. Što se cvetnih predloga za moj nadimak tiče, šta da vam kažem, nisu zaživeli…

Profesionalno gledano, nadimak ne igra nikakvu ulogu. Osim, naravno, ako ste folk zvezda ili gangster, iz jasnih razloga. Kod prvih se alternativno ime koristi zbog zvučno/scenskih efekata, a kod drugih je nadimak neka vrsta kodnog imena, znak raspoznavanja. Domaće folk pevačice upotrebljavaju najčešći srpski nadimak – Lepi i Lepa – sa varijacijama na temu „slatka mala“ (Cakana i Hani) ili sa osvrtom na pevaljkine dimenzije – Ekstra. Za razliku od domaćeg, u svetskom šou-biznisu pravi „igrači“ uspešno kriju nadimke. Da li neko zna kako su zvali Dženifer Lopez u školi s obzirom na istaknute delove njenog tela? Izuzetak čini pravilo, te imamo Madonu čije je pravo ime kviz-pitanje. U ozbiljnim profesijama titule su više na ceni, a cenjena osoba (advokat, doktor, sudija) stiče nadimak jedino ukoliko se bavi nedozvoljenim kriminalnim poslovima ili monstruoznim eksperimentima.

U novinarskim, glumačkim i drugim javnim poslovima, pseudonim ili umetničko ime potpuno je legitimna stvar, mada se uglavnom koristi u situacijama kada autor ne želi da stavi svoj potpis. Naime, prilika da ti se pojavi ime ispod novinskog teksta nikako se ne propušta, a „lažnjak“ koristiš u naručenim rubrikama, novinskim polemikama, esejima u kojima se oštro kritikuju/proskribuju određene ličnosti, stranke… Međutim, pažljivom analizom pseudonima lako se utvrđuje identitet autora, jer lažno ime uvek sadrži odgovor na pitanje ko je pravi autor teksta. Tekstopisac, kao i kriminalac, zapravo želi da bude otkriven (vidi slučaj „Rubi“).