Na levu nogu

Kakav si, ko da si ust’o na levu nogu, ko da si sabajle piš’o na koprivu, ko da te poplava izbacila, ko da su te na bućkalo ‘vatali, pogledaj se, ništa ti ne valja, do podne mrziš sebe, od podne ceo svet… Tako narod, a golemo je to iskustvo, veli za onoga kome nije sve potaman, ko narogušen i ljut sav, ko nadrndan, da ne kaže drugu reč, ko sav i ceo ko da ga je gladan K. pravio.

Svakome se to desi, takav taj život, da ustane na levu nogu, ali da ceo život budeš Levak, to nekako nije u redu, takoreći nije normalno, dođe mu kao neka bolest, ozbiljna. Najmanje što može biti neka alijenacija, otuđenje od ljudi i Ovakvog sveta. A ima i da se čovek rodi ko baksuz, a tu, veli narodna pamet, pomoći nema. A to nije dobro, u najmanju ruku nije dobro.

Nije da nije svestan te svoje dijagnoze, da je nakrivo nasađen, gled’o i šta drugi kažu, pišu u Savete dana. Ima tu da se veli, Živite maksimalno svaki dan, dišite punim plućima. Razmišljajte pozitivno, i nemojte dozvoliti da vam zlonamerni i sitne duše utiču na raspoloženje. Osmehom započnite i završite dan. Smejte se i u snu. Najbolji je onaj dan što je smehom okupan. Eto, upoznat kako, ali ne ide.

Jedno vreme, poduže vreme, dok je onaj Slobodan sve usarapljiv’o, to da mu Ništa ne valja, moglo se i razumeti, nekima bilo čak simpatično, pa nije se moglo drugačije. Ali došla Demokratija, otvorila se očekivanja, perspektive i horizonti, a njemu i dalje ne štima, i dalje ustaje na levu nogu. Tu vidi da nešto nije u radu s njim, gde da sumnja u Novi svet, nekako shvati da jednostavno nije od Ovog sveta, da more biti da je sve do genetike, i da je on neka greška.

Prosto zažali što je takav, u svemu traži dlaku u jajetu, prekori sebe što omaši one demokratske kurseve gde se učio osmeh na lice i to pružanje ruke. E drugi bi njemu pevac kukurik’o, svaki dan bi mu bio smehom okupan. Pa viđa on te što su prošli kurseve i što su se bez kurseva ukursili, sijaju ljudi, prosto zrače optimizmom i verom u sebe i domovinu. A on, nije se snaš’o ni u to novo vreme, nesposoban dakle, i dalje mu sve smeta, vele da ima da ga pojedu cinizam i zloba, eno ga, ni na šta ne liči.

Kakav je, ni u partiju nije ‘teo, ko mu je sad kriv. A ko sve nije u partije stao i uš’o, i oni koji ne znaju koja im je leva a koja desna, koji i noge mešaju, sve se to preporodilo i prepodobilo, eno One što sad upravlja sa pare, sa taj budžet, doterala liniju, sva osmehnuta, i usne joj navode na grešne misli, milina gledati kako potpisiva te naloge, a tek kad kaže da je Evropa naš jedini izbor, da bez nas, njih, nema napretka… Viđa i Onog što kao bio, što se kaže, poslenik javne reči, taj ko da ustaje na obe noge, nema šansi da stane na levu, eno ga, prosto sija, važan u partiji, važan u državi, vele da to ide jedno s drugim. I ne samo da je dobar sebi, dobar i drugima, videli ga na televiziju kako, ispred te velike državne firme, u kojoj za velike pare u Upravni odbor, poklanja kompjutere, prvo pa u školi u kojoj je učio, rek’o da nije zaboravio gde stek’o prva znanja… Gde da nabraja dalje, gde bi ga to odvelo, da do groba ustaje na levu nogu.

I nije da su ti ljudi obezbedili sebe, i sve što se obezbediti može, to se ponaša svesno i odgovorno, daje širi doprinos od koga će i šira zajednica imati koristi i boljitka. Nije ona Pevačica usamljen primer, što će jednog dana, i ako bude ‘tela, bude asistent na Fakultetu za kulturu i medije zbog zato što su mediji nešto što je njoj blisko. Skoro bio na promociji magistarskog rada, na temu uloge medija u političkom marketingu i kampanjama, Jednog druga što funkcioner u svojoj partiji i tim preduzećima. Taj drug rek’o da od malena čita novine i da ga to privlači. Bio izvršni direktor na Taj fakultet i napis’o temu koju odbranio na Tom fakultetu. Bilo na toj promociji magistarskog rada i neki ljudi za koje rekli da profesori u jedan glas rekli da rad originalan, da to čist poduhvat, i da u sklopu doktorskog rada, koji svi očekuju, tema treba dalje da se razradi, i dobije novi kvalitet koji će nadmašiti nacionalne okvire u razvoju nauke…

Dabome da ima i drugi’ primera, koji takoreći dođu u rashod ove demokratije i svakog berićeta, a u koji, boji se, i on spada. Naiđe, nedavno, na tom kompjuterskom sokoćalu, na pismo novinara iz unutrašnjosti, a samome Predsedniku Republike. Pismo ima naslov – Jesam li ja državni neprijatelj. Čovek to javno pita, jerbo mu i u ovu demokratiju nije sve potaman. Ukratko, podseća da vodio demonstracije protiv Bivšeg režima, hapšen, tučen, kao novinar ost’o bez posla, ne traži povlašćen status, priznanja, već da se prekine sa progonom, da ima pravo na častan i dostojanstven život, u vreme dok Oni zapošljavaju svoje ljude, na mesta na kojima primaju pare koje on pet godina nije video…

Opet nedavno, pročita, glede i poradi dostignuća i doprinosa vlasne vlasti sopstvenom dobru, šta veli Srbijanka Turajlić – Moje unutrašnje nezadovoljstvo odavno je prešlo u zgađenost, naraslo je do granice koja izaziva fizičku mučninu… To li je ta njegova Leva noga?