Već možemo da zamislimo našeg čitaoca kako u neverici gleda naslov ovog teksta, onda ime rubrike u kojoj ga objavljujemo, pa ponovo naslov. Zar smo zaista došli dotle da nam se u čuvenom Vremenu uživanja pojavljuje priča o izborima? O putovanjima, lepim predmetima, druženjima, da, svakako. Ali o političkim događajima… Kako izbori mogu biti tema za rubriku o uživanju? O, da. Mogu, itekako mogu. Posebno ako pitate političke zverke, da ne kažemo frikove.
Prvi naši pravi izbori bili su oni 1990. Čuveni prvi višestranački. Učestvovao je čitav bataljon kandidata, njih 32 čak, glasački listić je bio kao stoljnjak. Glasali smo, naravno, za Ivana Đurića, kandidata Reformista Ante Markovića i Ujdi-ja i takođe naravno zajedno sa svima njima teško postradali. Bili su to, verovatno, jedini izbori na kojima Milošević nije ni morao da krade.
Posle početnog entuzijazma, već posle par godina, pomirili smo se sa činjenicom da naši kandidati nikada neće i ne mogu da pobede, pa smo počeli da tragamo za bilo kakvim izvorom zadovoljstva u učestvovanju u ovakvim bolnim političkim procesima. I pronašli smo ga u otkrivanju subverzivnih tehnika za agitovanje za naše favorite u zabranjeno vreme i na zabranjenim mestima. Na očekivanu krađu odgovarali smo gerilom.
Tako su se u vreme izborne šutnje, u svim prilikama i neprilikama nosile majice i kape sa manje ili više prikrivenim porukama, vodili glasni agitacioni dijalozi u prevozu, iz sandučića vađeni pa odmah javno, da što više komšija vidi, spaljivani propagandni materijali vladajućih stanaka. Posebno draga, u tom smislu, ostala je uspomena na turneju naše pozorišne trupe pred neke izbore sredinom devedestih. Igrali smo SF verziju Baš-Čelika za klince u kome u jednom trenutku glavni junaci ostaju sputani nekakvim činima njegovih zlih pomagača. Jedini način da se oslobode bio je da deca u publici veoma glasno i uporno ponavljaju određene reči, kao svojevrsnu magijsku kontrameru. Glumci su brzo napravili dogovor sa publikom, naučili ih koje reči da ponavljaju i uskoro su pune sale pozorišta i domova kulture po Srbiji počele da zdušno uzvikuju: “Adgobad okrc obols, adgobad okrc obols”… Začudo, niko nije razbio ovu jednostavnu šifru čitanjem unazad, a ja i dalje tvrdim da je masovno arlaukanje hiljada dečijih glasića značajno doprinelo konačnom diktatorovim padu, koju godinu kasnije.
Posebno zadovoljstvo bilo je političko delovanje na samim glasačkim mestima, sa nehajno okačenih slušalica oko vrata treštale su pesme sa protesta, Tuki i ja smo vodili glasne političke razgovore u redu za glasanje, demonstrativno se pred svima listala opoziciona štampa. Kada bismo primetili neko malo starije čeljade, bakicu neku obično, kako pretura po tašni da bi našla naočare, ispred kabina za glasanje izvodili smo igrokaz u cilju zbunjivanja neprijatelja.
– Je li, je l Sloba pod brojem tri na listiću?
– Čekaj da vidim… Jeste, Sloba je pod tri.
– Dobro, da ne pogrešim.
– Ne, slobodno zaokruži tri…
– Važi, znači Sloba pod tri.
Naravno da pod brojem tri nije bio Milošević i sumnjam da se i jedna staramajka upecala na ovako providan pokušaj, ali vredelo je probati. A bilo je i zabavno. Trebalo je nekako ublažiti neizostavno razočarenje koje nam sleduje uveče kada se saopšte rezultati.
I zaista, bila je potrebna značajna doza mazohizma da se u svemu tome učestvuje. Od ukupno četrdeset i devet izbora, koliko smo ih imali od ‘90. do danas, razloga za kakvo-takvo zadovoljstvo imali smo tačno tri puta. Kao da o izborima nismo već mnogo ranije sve naučili iz Asteriksa, kada na izbore za vođu Korzikanaca donesu već pune kutije zaokruženih listića, bace ih u more a za vođu ponovo proglase dotadašnjeg glavešinu. Ljudi ovde bi se mnogo manje ždrali, možda čak u njima i uživali ako bi prihvatili da su svi, ama baš svi, izbori u Srbiji od vajkada namešteni, unapred dogovoreni, štelovani, frizirani ili jednostavno pokradeni. Ćorava kutija kod Srba nikada nije ni izlazila iz upotrebe. Jedino što se ponekad, sasvim retko, desi da bi pobednici i bez krađe pobedili ama nisu bili sigurni, pa ko vele “daj ipak da se obezbedimo”.
A nama, nesrećnicima, preostaje jedino da uporno guramo, pa da naši kandidati nekada pobede i na nameštenim izborima. Jer fer izbori su ekstremno retka pojava svuda u svetu i malo nacija je uspelo da dosegne taj nivo. I zamislite, stanovnici u tim zemljama žive najbolje, imaju najduži životni vek, najmanju smrtnost dece, najbolju pravnu zaštitu, najbolje obrazovanje, najviše ekološke standarde, umetničke sadržaje najdostupnije svima…
E sad, može biti i da je to sve slučajno, ko će ga znati…
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
