Mamurluk

„Pijanstvo je otrežnjenje ljudske duše“, reče mi onomad slobodoumni sveštenik koji je više cenio Boba Marlija no oca Justina, te je uskoro i odbacio crkveni ćelepuš. Svejedno, možemo zaključiti da je onda mamurluk, o kome želimo nešto promucati, opasno iskušenje za dušu.

Dakle, budite se sa rupom u pamćenju (i džepu), stresate poderotine musavog sunca sa lica i, psujući na pasji opanak, migoljite iz kreveta… Za vama uskoro kreće i glava koju kao da je (što rekao jedan znalac iz Pule) Veli Jože raspalio macolom. Misli zvekeću naprazno (teško uočljiv simptom), koske i stomak su temeljno raščibukani, a u ustima kao da je prenoćio konjički puk. Čini vam se da odasvud svrdlaju Vagnerova odsečna krešenda. Zabauljate ka kupatilu, usput šutirajući kućnog ljubimca, ili (ako niste ljubitelj životinja) prvo pokretno kućno čeljade koje vam se mota oko nogu. Od života tražite tako malo – da se dokopate WC šolje, zagrlite je i tiho joj poverite svoje dileme u vezi opstanka.

Naravno, sinoć ste verovali da možete držati na uzdi svoje sapete nagone. Ali, eto – desilo se najgore. Vinjak je bio epski opak (što reče Jergović – „kao voda kojom su se hladili nuklearni reaktori u Černobilu“), popili ste koju (litru?) preko žeđi, a samo nečastivi ume kasti šta ste muklo romorili tuđim ženama. Muka je u tome što energiju pijanstva (ako se još javlja!) potire turobno jutro kada, ravnoteže radi, treba platiti noćašnje odstupanje od vlastite prirode.

Januar je posebna priča. Praznici su slepljeni, pljušti ždranje, a sve priče su masne, pečene i slaninom nadevene. Pa kako da vam komedijant slučaj ne prilepi „blagočastivu cokulu u zadnjicu“. To je kazna što svaku novu godinu (čija je utešiteljska misija oročena) merkamo istom strašću kojom smo staru ponizili i razbatalili. Pitomiji ljudi, na dalekim polutarima, još i smisle kakvu zabavu. Nama samo daj jestija, pitija i pijanog šenluka i sve je potaman. Pa, još da u piću imamo ustuka. Više se oslanjamo na Rableove međe: „Prestani da piješ kad ti pluta na papučama nabubri za jedno pola stope“. Ipak, bolje biti naliven nego prikucan komšijskim zalutalim rafalima za fotelju dok ekranom (avaj!) promiču beslovesna grla narodnjačke ergele.

Koliko ljudi toliko slavljeničkih ćudi. A tek volšebnih lekova protiv mamurluka? Neki preporučuju ledeni jogurt. Drugi ljušte banane, rasol, zeleni čaj… Već pomenuti Istranin savetuje: „Oplahivati se vodom, lokat hektolitre kafe i nosit’ ‘očale za sunce.“

Sportski zaluđenici, kojima se pijanstvo nekako otkačilo, smatraju da nije loše istrčati ili poplivati koji kilometar našte srca koje stenje u ubojima. Ali šta da preduzmu oni kojima je šank jedino borilište? A, opet, pijanci se i regrutuju iz hordi onih koji sport vole – ali uz pivo i na TV-u.

Sračunatiji uoči žeđarskog izleta, zaverenički pedantno, potope limun u toplu vodu, pa to sutradan piju kao lekariju ili preventivno uzmu kašiku maslinovog ulja. Drugi, kao posle antičkih orgija, zoblju bademe, suve smokve, papaje i ananas. Jedna engleska zamlata predlaže da se limun dobro utrlja ispod pazuha u pravcu kretanja kazaljki na satu. Ukoliko postoji priručno žensko stvorenje, dobro ga je nagnati da spravi bolesničku juhu, kuvanu jagnjetinu (može i konjetinu), ili lešadu od morske ribe (ma šta to bilo, dobar je prilog uz vašu olešenost).

Treba neprestano – stresam se od jeresi – piti vodu. Ima ljudi koji se nekako osole u snu te svako svitanje zaliju gutljajčićem. Za njih je stvorena mudrost da se klin klinom izbija. Ali jedan klin uvek ostaje. Bitno je (zna se kako) dati oduška svojoj mučnini. Kao onaj znanac što je „bacio peglu“ na vrzmajuće kerče, pa se kasnije iščuđavao: „Uopšte se ne sećam da sam ga pojeo“.

Neko u pijanstvu kidiše na sebe, neko, bogami, i na druge, a najlukaviji se prilepe uz sve što se diči prečasnim odlikama ženskog pola. I sve te rane valja izvidati. Strgnimo ipak predrasude sa dosadne priče o buđenju kraj svladanog objekta pijane požude. Po ofucanoj legendi – naroljani se budi, s nevericom i prezirom odmerava usnuli cvetak i, kao oparen, napušta ljubavnu barku. Puko trabunjanje! Prvo, mamurnom bi, u njegovoj tmuši, i idealna krevetska saputnica bila gnušanja vredna. Drugo, ako je posledi i estetski otklon, otkud snaga da se panično đipi s postelje. I konačno, zašto ne dozvoliti da se u pijanstvu otvore vrata percepcije zapostavljenoj duhovnoj lepoti. A i šta ćemo sa onima kojima se posreći samo kad su pijani?

Da ne dubimo priču o političkom mamurluku. Tutnu ti gusle u ruke, napune džepove džebanom, obezbede dovoljno vatrenog pogona, upere prstom i tulum može da počne. Ali, gle, sutradan – glava puca (ako je još na ramenima), nema kuće, zavičaja, gradovi i ljudi u pepelu, a onaj koji je obećao da će platiti štetu kao da je u zemlju propao. Pojaviće se kad sve prođe, šarajući neme karte sa viskijem u ruci. Onomad su i jednog ambasadora požapke komiranog izneli iz počasne lože. Šta će, ne razbira jezik, guši ga protokol, a nostalgija zapekla i osušila grlo.

Svako razdanjivanje, kada spadaju koprene sa uma i srca, opasno je. Priča se da su u Rusiji pojedini mužici bili decenijama stalno pijani. Bolje po sistem, jer bi se kad-tad zapitali: „Bogamu, a gde je baćuška car?“

Na kraju, da bih umirio savest, a i ona je češće na mekanim dušecima nego na isposničkoj rogozini, dajem reč veleučitelju Vasi Pelagiću. On veli da oni koji „žderu špirituozna pića gube na telesnom i umnom kapitalu i od njih nikad zdravomislećih radnika“. Pijanci su, tvrdi, „bunovni, rasejani, naduveni, ili dopola, ili posve izgubljeni“. Kržljave, otupljuju i stupaju u carstvo „sumanutih blesana“.

Ali, natoči tu istinu pijancu umesto uobičajene jutarnje doze, ako smeš!