More sam prvi put video u Zoni B. Jednu od mojih uspomena na to čuva fotografija iz 1962. na kojoj se ne vidi more, nego moj otac Branko, Milan Papa, opančar iz siromašne kuće, koji će kasnije otići na rad u Nemačku, sa njima jedan dobroćudni čovek sa štucanim brčićima kome sam nažalost zaboravio ime, kako izrađuju opanke držeći kalupe između kolena, i Milan Milić, koji stojeći kroji đonove za opanke.
On je služio vojsku u Zoni B, Slobodne teritorije Trsta, beše li to 1953, kada su seljaci na železničkoj stanici u Badnjevcu, onim naročitim dramskim šapatom, pričali: „Noćas prošiša vojni transport za Trst…“
Ljudi koje je tamo upoznao pisali mu nekoliko godina posle demobilizacije da izgleda da su opanci interesantni kao suveniri turistima koji dolaze u Istru, pa je nagovorio i mog oca da odu da probaju. Moj otac je naučio nemački dok je bio ratni zarobljenik u Stalagu 11A u Geri kod Magdeburga, a Milić na prinudnom radu u Nemačkoj. Znali su da kažu: „Ist gefelich! Serbische Schuhe. Extra Leder. Nettes Geschenk! Hand verraten!“
Poveli i mene, onako još žgoljavog.
Utočište smo našli kod nekog Milana, demobilisanog podoficira iz Valjeva, koji je stanovao u jednoj solidnoj staroj kući izvan Pirana. Ta kuća je ranije pripadala nekom bivšem vlasniku ciglane iz Fijese, koji je pobegao u Italiju, kao i drugih 40.000 Italijana koji su se iselili iz Zone B (koju su između Novigrada i Ankarana držali naši) u Zonu A (od Ankarana do Monfalkonea), koju su držali Amerikanci i Englezi, pa je 1954. predali Italijanima. Na našoj strani zvali su ih optanti (optare, „želeti, izabrati“), na italijanskoj strani ezuli (exilium, „izgon“). Kad smo tamo stigli, njihovo odsustvo se nije toliko videlo u zbog turizma već živnulom Piranu, koliko u obližnjem Buju, gde se čitav jedan ispražnjeni deo grada urušavao, ili u opustelom Motovunu, koji pominje Nazor u Velom Joži.
Taj Milan iz Valjeva je bio oženjen Italijankom Pinom i s njom imao troje dece: dve ćerke i sina, koji se takođe zvao Milan. Povremeno smo se skupa brčkali u moru nedaleko od te kuće kraj jednog malog mola sve dok bi, kad sunce legne iznad Savudrije, našu veselu pisku i vrisku nadjačala Pinina mešavina jezika odozgo te kuće:
„Venga, Milaaan, vengaaa, kapra krepa gladna!“
Na jednom od trgova u Piranu, koji je bio i zelena pijaca, s tezge smo na smenu prodavali opanke napravljene u onom suterenu Milana Valjevca od okrajaka meke kože koje smo jeftino nabavljali u Murskoj Soboti. Te prve Švabe na odmoru u Istri su bez mnogo cenjkanja kupovale opanke kao „gešenk“ – poklon za uspomenu s letovanja. Neke Nemice su i nosile te opanke i kikotale se dok smo im zamotavali one kaišiće oko pocrvenelih nogu, dajući doprinos posleratnom pomirenju koje je tada stiglo brže nego ovo sada.
Naša prva turistička zadovoljstva su bila mala. Stariji bi skoknuli, beše li kod Maruške, po rakiju, ili bi uz tezgu popili nešto uz meze – salatu sa zelene pijace, a mi mlađi smo, veoma privilegovano, odlazili čak na obalu, „Kod tri udovice“. Na glavnom trgu stajala je bista u Piranu rođenog violiniste Đuzepa Tartinija (1692–1770), što je mene, tada knjiški omamljenog, naročito impresioniralo, a ostale ostavljalo ravnodušnim.
Jedne nedelje, svi skupa, pet Milana i ostali iz te kuće, neki pešice, a Milovan, naočiti rođak onog Milana Valjevca, na vespi, za oko tri sata obišli smo čitav taj Piranski zaliv – da „prođemo malo“, da se i mi provedemo.
Između Švabica pocrvenelih kao rakovi na suncu, prošli smo i kroz zeleni Portorož, baš tamo pored Palasa, austrijskog hotela iz 1910, u kome je Josip Brzo Tito prespavao 1953. Ko tamo da uđe!? Samo smo spolja gledali. Pešice smo nastavili pored Santa Lucije, u kojoj je tada nicalo novo naselje. Zaobišli smo Seču pa smo u Sečovljanskom solišću gledali kako maestral vrti male vetrenjače s platnenim krilima i pretače vodu iz bazena u bazen i kako u mlakoj vodi do članaka rade bosi skupljači soli…
Na kraju našeg sedam kilometara dugog studijskog putovanja, otvorenih usta smo na aerodromu u Sečovlju gledali kako se čuveni Dragoljub Aleksić, raširenih ruku, zubima držao za avion dvokrilac u niskom letu.
Jedna jedrilica je poskakujući sletela na travnatu pistu, tamo pored reke Dragonje.
To je sada granična reka između Slovenije i Hrvatske koje se spore oko toga gde je tačno njeno ušće u Jadransko more jer to određuje kuda će, po pomorskom pravu, granica preseći Piranski zaliv.
Nismo to tada ni naslućivali. Za nas je granica te 1962. bila čak tamo iza Ankarana (što će biti potvrđeno tek Osimskim sporazumima 1975), samo nam je bilo još pomalo krivo što nije tamo kod mesta Monfalkone za čije smo ime čuli kad se ono vikalo „Zona A, Zona Be, biće naše obadve!“
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
