Kupanje

Nekad voda nije bila (tako) skupa, pa su leti za rashlađivanje služili bunar i korito.

Na selu je obavezno bilo limeno. Ujutru se napuni vodom iz bunara, čak i kad ima vode u kući. Bunarska je zdravija, kažu. Dokaz za to bile su silne žabe koje su se nazirale kroz pukotine drvenog poklopca bunara. Blaženo su plutale ispod obešenih lubenica i pivskih flaša na hlađenju. Dedino jutarnje bavljenje oko vode bio je čitav ritual. Na zvuk njegovih koraka, onih sa klepetom gumenih papuča o njegove pete, i škripe šarki na poklopcu bunara, izletali smo iz kreveta onako krmeljivi. Šta li ćemo ovog puta zateći u crnoj rupi? Hoće li nam danas u korito naliti malo više vode nego juče?

Bunar je bio zabranjena zona, ali nadasve fascinantan. Zamisli: kroz poklopac proguraš kamenčić i čuješ prvo neko prigušeno hujanje, a onda i jedno tupo „buć“. Onda se žabe daju u beg ka onoj pomrčini čudnog mirisa na njegovom obodu! Kakva moć, kakav trip! Ta, ima li šta zanimljivije od toga? Nema. Sve dok deda ne otvori bunar, pa i mi mali malko ne zavirimo u taj podzemni svet dostupan velikima i žabama.

Cika i vriska dok se voda iz bunara nosi do korita na suncu prizvala bi i ostatak ekipe iz komšiluka. Korito je svaki dan bilo kod nekog drugog. Raspored se znao unapred, a ritual je uvek bio isti. Pre nego što bismo dobili zeleno svetlo da se strmoglavimo u njega, nas pet-šest je sigurno nekoliko desetina puta naizmenično uletalo u kuću da pita:

„Je l’ voda sad već vruća?“

Sećam se da nikada nije bila čak ni topla, ali ko bi živ ostao od letnjih napasti poput nas, a nakon što bismo ugledali korito na dvorištu?

Kupanje je trajalo dok god: a) ima vode u koritu, b) je ona prozirna i c) se neko ne povredi ili posvađa. Ovi parametri bili su očigledni i vaspitno-praktični: ako stalno iskačete iz korita i besomučno se prskate – kraće ćete se kupati. Ako se s mirom, lepo igrate u njemu – nema povreda, ni svađa. Ni obratno. Najkontroverzniji je bio kriterijum prozirnosti. Deca su leti u dvorištu po pravilu golišava, neobuzdana i prašnjava. Uz to, bilo koja veća količina stajaće vode kod dece i sitne sermije izaziva jednako euforično ponašanje. Kupanje se zato završavalo kada boja vode postane kao ona u džinovskoj pojilici za živinu u drugom dvorištu. Ovaj kriterijum je bilo i najlakše ispuniti, čak i pre ručka, uvek uz naše burno negodovanje.

Deda bi posle ručka ponovo napunio korito, žabe bi u međuvremenu dobile svoju drugu dnevnu turu strave od nas iz „gornjeg“ sveta, a nas bi na jedvite jade savladali i poslali na omraženu siestu. Bačka style: svi zajedno u onoj kući gde smo se zatekli i svi u bračnom krevetu. Pod dunjom i u avgustu, ni ne pitajući zašto: u toj i danjom mračnoj sobi bilo je vazda hladno.

Popodnevna tura kupanja bila je po pravilu frenetičnija od jutarnje. Nekako je popodne brže prolazilo. Veče pada li, pada, sa njim ide i kraj kupanja, a higijena je pod tim okolnostima uvek bila u senci neke predarmagedonske atmosfere u sumrak. Uz pačiće i guščiće, prošvercovane u kantici za pesak iz drugog dvorišta, u zabavu smo velikodušno umeli da uključimo i prave kućne ljubimce: psa, mačku, a jednom čak i Jančikinog zeca, nezahvalnika kome je naše društvo bilo toliko mrsko da nas je sve izgrebao, a posle smo zbog njega još i svi bili biveni.

Kako smo malko porasli, krenuli smo da jutarnje čekanje na korito prekraćujemo ekspedicijama u bašte koje su sve redom imale jedan – nama strogo zabranjeni! – deo do kog su dopirale podzemne vode. Osim neobičnih cvetova i vilin-konjica, tamo je bilo i svakojakih žaba, za koje smo mi još uvek verovali da su to one iste iz bunara. Logika je bila sledeća: kad onako šmugnu po površini bunarske vode u onaj mrak po njegovim ivicama, žabe u stvari, isplivaju tu, u bašti. Bunar im samo dođe kao spavaća soba, ona u kojoj je stalno hladno.

Čučnuli bismo u vrh bašte u rogoz i posmatrali žabe kako dokono plutaju po vodi, iz zasede love insekte ili hitro opružajući svoje krakate nožice naglo zaranjaju u mutnu vodu.

„Sigurno idu da spavaju, tamo duboko, u bunar,“ prva je zaključila Agika, dok smo se mi ostali divili njenoj oštroumnosti.

Jednom smo tako i žabe pozvali u goste. Jedno sat-dva smo ih lovili po bašti i odnosili u korito. Prosto kao pasulj: šćućuriš se u trsci, pa kad žaba promoli glavu na površini, ti je klepiš lopaticom. Onda je brzo zgrabiš za nogu, ubaciš u kanticu i poklopiš onim sitom za pesak. Nakon što kroz deru na baštenskoj ogradi proveriš da nema slučajno odraslih u blizini, brzo odeš do korita i izručiš je u njega.

Naše nesvakidašnje gošće, koje su se tom prilikom odmah neobično odomaćile u našem koritu, na kraju su uz nama neobjašnjivu, neviđenu frku rasterali odrasli, a mi smo završili kod lekara, dobili batine i najstrožu kaznu pride.

„Nema više korita! Sedićete u sobi dok se ne naučite pameti.“

Rečeno – učinjeno. Iako smo to već znali, te nedelje utvrdili smo još jednu od velikih životnih lekcija: ala je to divota kad se ko okupa…