Kultura grada

Svaki grad vam govori gotovo sve o ljudima koji u njemu žive. Ako ste dovoljno pronicljivi, slojevi graditeljskih poduhvata pružiće vam mogućnost da se udubite u forenziku naselja. Uopšte uzev, beskrajno je zanimljivo da se grad ne posmatra iz lične perspektive, ograničene na period koji ste proveli na zemlji, već pokušati da se ulice, bulevari, zdanja i spomenici obuhvate pogledom uzdignutim iznad vekova.

U vremenu omraze prema svemu ruskom, ne mogu a da ne budem ciničan i da se zahvalim proviđenju na tome što, recimo, Francuzi slabo poznaju svoju istoriju, pa nisu ukinuli bistroe. Bistro (бы́стро), ruska reč za brzo, predstavlja slučajni spomenik velikog Napoleonovog poraza, budući da se vojska Aleksandra I tim povikom obraćala konobarima nakon što je umarširala u grad. Francuski lingvisti, doduše, oštro odbijaju ovu tezu i navode da je reč nastala korupcijom pojma koji se koristi u dijalektu regiona Poatije. Čak i ako su lingvisti u pravu da je priča o etimologiji bistroa najobičnija mitologema, ona podseća na katastrofalnu posledicu nesputane ambicije cara koji je sanjao o tome da pokori svet. I neodoljivi pariski bulevari, koji plene svojom širinom, ukrašeni drvoredima, podignuti su kao represivni instrument: Šanzelize, koji bukti u svetlu dok se farovi automobila roje i trepere kao svici u polju, nije ništa drugo do primer lepote nastale samo zato što je Napoleon III širenjem ulica želeo da spreči neku buduću revoluciju i osujeti lako postavljanje barikada.

Ako se vratimo u period antike, Tacit će nam sugerisati da je Neron napravio strašnu grešku kada je u svojoj megalomaniji širio bulevare nauštrb zelenila i tako podigao temperaturu za nekoliko stepeni. Jednako znakovita mogu biti i groblja – šetnjom po atinskim nekropolama možete iščitati celokupnu istoriju grada: kad je demokratija cvetala, stratišta su kopnila, a kad se despotija uspinjala – iz zemlje su nicali sve veći i raskošniji spomenici.

Arhitektura ima silovit simbolički potencijal – samo jedan pogled na panoramu Menhetna bio je dovoljan da Frensis Pikabija izjavi kako mu se tog trenutka život zauvek izmenio. Strpljivi, temeljiti i marljivi Kinezi nisu zabadava angažovali najveće savremene arhitekte da projektuju, na primer, zgradu državne televizije, dok se vlast Bangladeša na desetogodišnjicu nezavisnosti od Pakistana sa pravom odlučila da podigne zgradu parlamenta po projektu slavnog Luja Kana.

Beograd u kome živim je danas nalik atinskom groblju – kratki periodi demokratije očituju se u stidljivim i gotovo neprimetnim arhitektonskim uzletima, dok monumentalni i neizbežni spomenici govore o megalomaniji despotija. Ponekad je, kao u slučaju zgrade SIV-a, reč o remek-delu moderne arhitekture, iako je ona samo deo zamišljenog projekta i dokaz da se nakon gradnje ovog zdanja odustalo od originalnih planova organizacije Novog Beograda, koji su se ipak ispostavili kao previše ambiciozni.

Sa druge strane, u poslednjih trideset godina prisutan je urbicid, lišen (makar i pogrešne) urbanističke logike, namenjen isključivo bogaćenju. Ako je devedesetih godina u pitanju bila ilegalna gradnja i neretko nadgradnja (zauvek uništena Zlokovićeva klinika u Tiršovoj, ili dve alpske kućice koje su van svakog razuma podignute na krovu jednog solitera u Brankovoj ulici i koje su, nakon 2000. umesto da budu srušene, lakonski zaklonjene podizanjem bilborda), danas prisustvujemo besomučnom rušenju ono malo sačuvanih spomenika kulture zarad izgradnje bezličnih i generičkih objekata.

Beograd na vodi je samo najočitiji primer, jer u njemu ne postoji ništa vredno bilo kakve pažnje sem toga što predstavlja spomenik ukidanju Ustava. Zarad izmaštane slike o grandioznosti novonastalog poretka jedne pogubne vlasti, olako se svima koji u Beogradu žive ili kroz njega prolaze oduzimaju mesta sećanja i na taj način se briše istorija, valjda u nameri da se pokaže kako ona ne traje nekoliko hiljada godina, već čitavih dvanaest.

Iako u glavnom gradu živim tek deceniju i po, doživeo sam da zakonom zaštićena kuća na Slaviji u kojoj sam godinu dana pohađao pripreme za fakultet više ne postoji, da železnička stanica sa koje sa sam koleginicama prvi put krenuo na bijenale u Veneciji postane ruševina, da kafić u kome sam prvi put u životu prelistavao Fukoa postane brisani prostor namenjen bezličnim zgradama novog gradskog jezgra, a uskoro će, bojim se, i Sajam, na koji smo porodično dolazili otkad pamtim i gde sam kupio svoje prve knjige, postati poligon za takmičenje u tome koliko brzo i efikasno možete oprati pare za koje postoji osnovana sumnja da potiču od trgovine narkoticima.

Takva destrukcija ne zaostaje za planskim uništenjem Narodne biblioteke i hiljada srednjovekovnih dokumenata, budući da i ona jednako efikasno i pogubno smešta istoriju u sećanje, a sećanje je, znamo, varljivo, i pogodno tle za stvaranje mitova. Stoga ne treba da nas čudi što posle decenije naprednjačke vladavine većina slepo veruje da živi u zlatnom dobu iako im novčanici govore nešto sasvim suprotno.