Kraljevski plašt

„A da li je tačno da leptiri žive jedan dan?“, pitanje je koje proučavaocima leptira najčešće postavljaju sagovornici koji o leptirima ne znaju ništa.

Jedan dan žive neki vodeni cvetovi i to u odraslom, imago obliku, dok dnevni leptiri žive najmanje deset ili petnaest puta više. Obične ljude, naime, ne zanimaju stadijumi kroz koje je leptirska jedinka prošla – bivajući prvo oplođeno jajašce, pa alava gusenica, zatim nepomična lutka i onda na kraju leptir. Leptir koji će leteti izvesno vreme, sisati sok iz cveća, sa trulih plodova voća, iz smole biljaka i iz vlažne zemlje pune minerala (potrebnih leptirima da bi postigli polnu zrelost).

„Dobro, ali izbegli ste odgovor na pitanje“, reći će nestrpljivi leptiro-laik.

Evo odgovora. U obliku odrasle jedinke većina evropskih dnevnih leptira živi mesec, dva, ponekad i tri meseca. Ali ima leptira koji su u krilatom obličju čak i do godinu dana! Takvih u Srbiji, sa našom umereno kontinentalnom klimom, ima desetak vrsta.

Reč je o leptirima koji izađu iz kapsulice lutke u septembru, lete sve do prvih hladnijih dana, a onda se uvuku u duplju drveta ili na neki tavan, u crkveni zvonik, magacin, napuštenu vikendicu ili pećinu i tu se hiberniraju. Smanje životne funkcije na minimum i miruju – čekaju da prođe zima i da olista gora, a još više da proleće donese dane kada će temperatura preći 12 stepeni. Tada će izleteti u divljinu ili u gradski park i leteti možda sve do juna… Susretao sam i fotografisao na Avali i Kosmaju, a još više u Deliblatskoj peščari otrcane primerke Polygonie c-albuma čak i krajem jula. Jedva žive, ali žive i rešene da istraju do poslednjeg časa. Najpoznatiji leptiri hibernatori su čuveni admiral, pa i njegova polubraća mnogobojac, koprivar, kao i dve gotovo endemične vrste Nymphalis vau album i Nymphalis xantomelas (koje snimam na Staroj planini i Ozrenu). Hiberniraju se i pomenuti Pol. c-album, pa prelepi dnevni paunovac, sa po jednim okom na svakom purpurnom krilu, kao i najmanja u ovom društvu mala sedefica (Issoria lathonia). Uz ove leptire prezimljuje i jedini predstavnik svog roda u Evropi – koprivićev leptir. Posebna priča je limunovac koji zimu provodi po šumama, ispod gomila granja, sposoban da izdrži i do minus 20. Poslednji koji će u Srbiji uspeti da u krilatom obliku preživi snegove i severce je kraljevski plašt – moj najomiljeniji dnevni leptir.

„Dobro, a zašto vam je on najomiljeniji leptir?“, pitaće moj već pomalo zaboravljeni sagovornik. A tu sledi duža lična priča.

Bio sam dečak od sedam-osam godina kad sam vetrovitog i svežeg martovskog prepodneva šetao starim, zaboravljenim voćnjakom, kraj pruge, na ivici Pančevačkog rita. Suva, mrtva trava. Gole, gotovo mrtve krošnje voćki. Daleko i bledo nebo, koje ne daje nagoveštaje budućeg, skorog života. Dok sam stajao ispred niskog i gustog stabla stare jabuke, iz čijeg su se vrška širile levo i desno dve debele grane, u tu račvu između njih doleteo je leptir. Krupan, naoko crn, začas sklopljenih krila. Delovao je kao nekakva avet u opustelom svetu. A onda je raširio krila. Ugledao sam zlatni okvir na ivici krila i plavičaste kapljice koje su išle unutrašnjim rubom ivičnog zlata, a onda pliš leptirovih krila čija je boja spajala tamni ton čokolade sa purpurom. Nekoliko puta je raširio krila i zatvorio ih. Stajao sam kao oduzet, jer do tog trena nisam video lepše biće – u životu i knjigama. Potom je odleteo. Nekoliko decenija docnije pročitao sam u jednom Heseovom eseju misao po kojoj susret sa izuzetno lepim leptirom može promeniti životni put čoveka!

No, ako se prvo pitanje iz ovog teksta postavlja kao inicijalno u razgovoru poznavaoca i radoznalca, poslednje pitanje obično glasi: „A koliko vrsta dnevnih leptira živi u Srbiji?“

Odgovor je jednostavan i nemoguć, ako bismo terali leptire na konac. Po našim ravnicama i šumama, po livadama i planinama, u parkovima i po brdima živi oko 200 vrsta, okvirno (što možete proveriti na sajtu buterflyserbia, čiji je spiritus movens Milan Đurić). A ako me upitate zašto onaj konac i leptiri (umesto zrnca maka), reći ću da neki leptiri za koje se pouzdano zna da su živeli u Srbiji nisu ovde viđeni više od 80 godina, a da neke vrste toliko sliče jedna drugoj da je bez finih genetičkih analiza (ili analiza polnih aparata) nemoguće reći da li ste videli odnosno fotografisali ovog ili onog. Dva plavca se tako razlikuju samo po jednoj kvržici na nozi, dok je sve ostalo identično, bar na prvi pogled. Osim toga, izvesni leptiri su skloni selidbama, pa evo ti kod nas nekog koji je doleteo iz Makedonije ili Bugarske, dok, recimo, stričkovac (Vanessa cardui) svake godine potegne na put iz podsaharske Afrike, preleće Sredozemno more i najdrčniji odlete čak do Islanda, nadmašavajući dužinom leta proslavljenog američkog monarha! Takvih dalekoletača je ove godine bilo više nego mnogih ranijih sezona, pa trenutno hitroleteće stričkovce možete videti doslovce gde god da pogledate!