Kosmička željoteka

U Jevanđelju po Mateju tvrdi se da, ukoliko imamo vere koliko zrno gorušičino, možemo i planinu naterati da se pomakne. Štaviše, hrišćanstvo doslovno obećava da je sve moguće onom ko veruje! Premija je izdašna čak i ako uzmemo u obzir da obećana omnipotencija verovatno ne podrazumeva i mogućnost da boga pretvorimo u pljeskavicu, kao što ni sam svemogući bog ne može podići ruku na sebe, ili, da uzmemo bezazlenije, bog ne može, kako se to navodi u jednom paradoksu, načiniti kamen koji bi bio toliko težak da ga ni on sam ne bi mogao podići.

U savremeno doba, sa smrću boga, veru je zamenila želja. U hedonističkoj, potrošačkoj groznici želja je postala sve. Stoga se apel više ne upućuje nevernim Tomama i drugim sumnjalima, već apatičnim individuama koje ništa ne žele, ili bar to ne čine dovoljno zdušno. Naime, današnjica navodno pati od pomanjkanja iskrene želje, pa nam se otud dobre stvari retko i dešavaju. Ovo trabunjanje je Paulo Koeljo jezgrovito izrazio u delcetu Alhemičar rečima da ako nešto dovoljno jako želiš, celi svemir se uroti da ti pomogne da to ostvariš.

Dakle, i u naše sekularno vreme tvrdoglavo opstaje magijski egocentrizam, mišljenje da je naše ja, naša volja, unutrašnje skopčana sa tajanstvenim silama objektivne stvarnosti, s tim da je animistički princip preinačen utoliko što se planine više ne odazivaju na našu veru, već na želju, a želja se tu dakako svodi na ostvarenje životnog principa „u se, na se i poda se“.

Ideja bezrezervne, apsolutne vere duhovno je ipak plodna, ona govori o našoj spremnosti da se predamo nečemu većem od nas (makar to bila samo veća glupost od naše sopstvene), o spremnosti da se prevaziđu ograničenja razuma, uopšte ega, nabildovanog danas tolikim željama. Međutim, stajalište da je potrebno da naprosto dovoljno jako nešto želimo, pa da nam se to i ostvari – takozvani zakon privlačnosti – svodi se na puku infantiliju, na magijsku egomaniju na tragu fantaziranja iz poznate dečje pesmice: tata (čitaj: bože ili, već, tajanstvene sile u vasioni), kupi mi auto, bicikl i romobil… kolača… tata, kupi mi sve!

Uostalom, želja je, za razliku od predmeta pobožne molitve, slobodna od moralnih obzira. Dovoljno je, naime, da naprosto jako zaželimo da komšija izgubi pun novčanik na stepeništu zgrade i da ga mi pronađemo, i tajanstvene sile će se pobrinuti da se to i dogodi. Ili, pak, da spavamo sa njegovom ženom, ili, ponajbolje, da komšija prvo sasvim zgodno i umesno izdahne na tim istim stepenicama, pa da onda na miru legnemo sa njegovom ucveljenom ženom. Sve može, jer je takozvani zakon privlačnosti moralno slep. Drugi ljudi su, dakle, tek sredstvo, obični instrumenti u službi naše megalomanske želje. U toj obeznanjujućoj infantilnoj egomaniji postojimo samo mi, naša hipertrofirana želja – treba samo svojski da želimo, i vasiona će se već postarati, pri čemu nema ni pomena o tome da će se vasiona postarati potom i da završimo iza rešetaka ili da nas snađe kakva druga pravična kazna. Mefisto s kojim sklapamo dil očito je neka budaletina, budući da nudi sve, a zauzvrat ne potražuje ništa.

Naravno, ako nedovoljno verujemo i želimo, ako nas opsedaju sumnje i apatija, teško da u svojim nastojanjima možemo briljirati. Ogromna je, ipak, razlika – taman koliko i između normalnosti i ludila – silesije psiholoških škola pozitivnog mišljenja, lajf koučinga i drugih pomodnih tričarija, sa jedne strane, i uobraženja da pojave u stvarnosti izvan nas zavise od naše moći pozitivnog mišljenja, sa druge. Izneta postavka je zapravo ne samo sumanuta već i moralno čudovišna, s obzirom na to da posredno prigovara nesrećnicima svih vremena i prostora da naprosto nisu dovoljno snažno želeli sreću, pa im se ona nije ni osmehnula. Štaviše, ludilo se tu ne zaustavlja, pa životni treneri i drugi stručnjaci za pseudopsihologiju neretko sugerišu da podsvesno zapravo priželjkujemo sve ono što nam se dešava – što, opet, može važiti za pojave u našoj subjektivnoj stvarnosti, psihosomatska medicina to i potvrđuje, ali nikako i u objektivnoj stvarnosti, inače ispada da, recimo, milioni logoraša tokom Drugog svetskog rata ne samo da nisu dovoljno jako žudeli za slobodom, pa nisu ni dočekali oslobođenje, nego su možebiti, valjda usled samomržnje, i priželjkivali potajice da skončaju u logorima. Zakon prost ko pasulj, ali i otrovan poput pečurki.