Možda je to bilo uzrokovano strahom od ispunjenja negativne utopije u Farenhajtu 451 iz pera Reja Bredberija ili u režiji Fransoa Trifoa, da će svaki postojeći primerak knjige na svetu biti spaljen kako bi se tako ljudima nametnula sreća. A može biti i da je to posledica moje davnašnje fascinacije svim vrstama kolekcija, arhiva, kataloga, sistematizacija, selekcija i muzeja ili tek sećanje na čardak u kojem sam, zajedno sa prijateljem istomišljenikom, daleko od radoznalih pogleda, proveo čitavo jedno vrelo leto iščitavajući i sortirajući stripove koje smo prethodne godine brižljivo sakupljali, u ono doba kada vam se čini da se dan nikad neće privesti kraju, lagodno rasterećeni ostalih tričavih obaveza koje vas nesnosno pritiskaju tokom regularne sezone. No school, no job, no problem.
Tako sam postao član kluba.
Iako su mu ocene redovno bivale zaključivane mnogo pre kraja školske godine, ocena iz vladanja neretko je pretila da pomrači blistavi sjaj proseka, jer je drskom mališi bilo daleko zanimljivije od bilo čega drugog da svake srede u „radno vreme“ čita novi broj ilustrovanog sportskog lista „Tempo“. Kada sada o tome razmišlja, mrtva je trka u dilemi da li mu je pažnju više privlačio sam sadržaj ili činjenica da se iz godine u godinu broj prikupljenih primeraka enormno povećavao. Kada je tako leta 1986. zbog boravka na moru propušten jedan broj, drugaru koji ga je posedovao nije trebalo mnogo da lukavo iskoristi ovu njegovu slabost da mu ga skupo preproda, i to bez postera u sredini što mu je, razume se, adekvatno oduzeto od već ionako paprene cene.
Više od deset (brojem: 10) godina nije ga mimoišao nijedan broj, primerci su rutinski slagani i uredno zavođeni u kartonskim kutijama po godinama, a selektivno i svojeglavo pamćenje mu govori da se npr. na vrhu jedne od njih smešio tada golobradi i talentovani (a sada već uveliko penzionisani) centarfor skopskog Vardara Darko Pančev uz obećanje „Biću Zvezdin kad-tad!“. Obećanje je nekoliko godina kasnije i ispunio, sa bele tačke doneo i kup šampiona u našu zemlju, a još nekoliko kutija je nakon toga bilo propisno popunjeno, ovog puta s nekim drugim licima na njima. Samo je privremeni prestanak izlaženja „Tempa“ mogao da stavi tačku na ovu maratonsku seriju.
Ukoliko sumnjate da se svastikin kum Steva, devojka s faksa Jasmina ili samozatajni susjed Ivo već uveliko odaju ovom neizlečivom poroku, postoji najmanje nekoliko nepobitnih testova koji mogu da obistine vaše najcrnje slutnje. Poseduje naklonost prema arheologiji, nije mu mrsko da potegne sve do Stalaća, Krčedina, Mrduše Donje ili nekog sličnog opskurnog mesta, ne bi li se tako dokopao nedostajućeg broja – zacakljeni pogled i osmeh blaženstva biće dovoljna potvrda da je pazl konačno sklopljen. On u sebi nosi evolucionistu koji grozničavo traga za „karikom koja nedostaje“, čvrsto uveren da će mu baš ona pružiti traženi odgovor i premostiti logičku razvalinu između prethodnog i nadolazećeg niza. Ima afiniteta prema istoriji, jer mu ta nauka nudi dragoceni fetiš „prvog primerka“ pomoću kojeg čitav sled zbivanja može biti ponovo rekonstruisan i protumačen. Kolekcionar je naposletku osoba koja je neretko u stanju da u sebi izmiri dve inače međusobno totalno nepomirljive tradicije: „eksperta“ (specijalista za određenu disciplinu ili žanr; npr. epska fantastika, glam metal, filmovi Vudija Alena/Akija Kaurismakija, longplejke, salvete ili značke) i „enciklopediste“ (kolekcionar opšte prakse koji slabo mari za te suptilne razlike i prisvaja čega god se dotakne; npr. sve gore pomenuto kao i nepomenuto).
Jedan od najčešćih problema s kojima se susreću kolekcionari jeste hroničan nedostatak raspoloživog prostora. Istina je da to može da se nadomesti različitim elektronskim verzijama vaše kolekcije, ali kako su ovi ljudi u većini slučajeva tradicionalno orijentisani, takvo rešenje jednostavno na duži rok ne pije vodu. Tako vam se vrlo verovatno može dogoditi da se neki posetilac prosto sapliće o neku od brojnih prisutnih kutija, sve uz izraze čuđenja njihovom količinom i ekscentričnim vlasnikom. Videvši da imate posla s naivčinom, odlučujete da mu pokažete i pretežni ostatak kolekcije, (ne)udobno smešten negde na tavanu ili u podrumu. Čisto da ubuduće ne postavlja glupa pitanja a i da vas ne smatra tek delimičnim idiotom, nekom vrstom običnog, nesistematskog amatera.
To je i momenat kada vaš gost upada u brižljivo pripremljenu zamku i postavlja pitanje koje vi zapravo sve vreme i čekate: „Ti-si-sve-ovo-pročitao?“, na šta ćete, dočekavši svojih vorholovskih pet minuta, naizgled nehajnim glasom, ponosno potvrditi: „Aha“. Ako je vaš gost pristojno vaspitana osoba, neće izgovoriti ono što je pomislio: „Ovaj nije normalan“. Ali vi ste došli na svoj teren i ne pada vam na pamet da baš sada odustajete. Poseban predmet zadovoljstva činiće vam praktična demonstracija veštine kojom u svakom trenutku iz te nepregledne gomile možete izdvojiti i brzo pronaći bilo koju temu koja poštovanom sagovorniku padne na pamet, usled stečene sposobnosti da ste sve postojeće search/find kombinacije u stanju da nosite u svojoj glavi. Što je valjda i bila jedna od svrha prikupljanja i konzumiranja takve (svetske, a naše) kolekcije. Dobar ukus se na ovom mestu podrazumeva, pravi kolekcionar nije tek puki arhivar već osoba koja pažljivo i s mnogo ljubavi bira predmet svog interesa.
Među ovim ljudima često postoji izvesna prećutna bliskost. Uzmimo da sakupljate npr. „sve od papira“: knjige, nedeljnike, magazine, časopise, stripove itd. i nemate nikakvih dodirnih tačaka s numizmatičarima, ako jedan od njih otkrije da posedujete njemu nedostajuću retku novčanicu, nudiće vam za nju brda i doline, ali ćete mu je rado ustupiti besplatno, potpuno zadovoljeni onim tako poznatim, izdajničkim (ludačkim?) sjajem u očima, razumevajući tako svu osobenost pozicije brata u Strasti. Kolekcionar nesvesno pokušava da svojim blagom obuhvati celinu ljudskog postojanja, svaki put iznova bolno uviđajući neznatnost svoje pojedinačne egzistencije. I kao što nikada ne može postati neograničeno, tako obično ljudsko čeljade nikada neće ni odustati od svog nauma. Kolekcionar je čovek fatalista koji jasno vidi svetlo na kraju tunela i čini mu se da je na korak od njega. Ali njegov cilj tamo treba i da ostane, nadohvat ruke, kao i onom Tantalu što surovo beše presuđeno.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve