Kola

Poštovani gospodine Žarkoviću,

Ne znam kako stoje stvari sa Zakonom o javnom informisanju na koji se u prošlom broju poziva gospodin Šebek, ali ste se sigurno teško ogrešili o etiku javne promocije, mesecima objavljujući ode alkoholu (u poslednja dva broja na ovom mestu pisali ste o pivu i vinu), duvanu i holesterolu u rubrici „Vreme uživanja“. Kao i svakom novinaru, najlakše mi je da se oslonim na kliše, pomenem Za-Zu Gabor, opravdam vas njenom konstatacijom da „sve što u životu valja ili je protivzakonito, ili nemoralno, ili goji“, i bacim se u opis proizvodnje i, naravno, potrošnje prečanskih torti, za šta sam vrlo stručan, u oba smisla. Međutim, svi se kunemo da je krajnje vreme da promenimo ponašanje i prestanemo da plivamo uz svetske trendove, pa ću u nastavku o bezalkoholnim, kola-napicima, nečemu što je u svetu još uvek „politički korektno“.

Kod nas nikada nije bilo. Od malih nogu, još otkako sam „malinu sa sodom“ zamenio „crnom vodom imperijalizma“, slušam pitanje: „Kako možeš da piješ taj otrov?“, kompletirano uvek istim prepričavanjem eksperimenta u kome „kola“ u toku noći rastvara potopljeno meso. Pa šta? Rastvara ga i kiselina u želucu… Rastvara i vino bisere, a ipak se nakit nosi na gozbama… Omiljena situacija: neki kolega, iznutra impregniran etil-alkoholom, drži mi slovo o šteti koju trpim. Omiljeni odgovor: Ljubica Crkvenjakov, moja baba, dočekala je 94. godinu svakodnevno trošeći po bočicu koka-kole uz ručak.

Sledeće strašno pitanje: „Znaš li šta sve oni stavljaju u to?“, zajedno s aluzijama na teške droge i ostale tajne sastojke. Iskreno, za mene je mnogo veća tajna uspešnost Koka-Kolinog marketinga, koji je od gazirane vodice napravio svetski fenomen, nego što je to sastav sirupa od biljnih ekstrakta, koji je temeljac ovog pića. Imam utisak da je njegovo učešće u ukupnom rezultatu minimalno, kao što me je i čulo ukusa svojevremeno navodilo na pomisao da je ceo period embarga beogradska punionica pregurala sa samo nekoliko kanistera. U stvari, osnovno sredstvo za otvaranje očiju nakon gutljaja kola-napitka je kofein. Piti kafu i kolu zajedno je čist pleonazam. Da sve to ne mora biti i naivno, osetio sam jednog vrelog jula u Parizu: ceo dan sam, po žezi, pretrčavao od jednog do drugog frižidera s koka-kolom. Uveče, vrativši se u hotel, osetio sam kako sav vibriram – otrovao sam se kofeinom.

Najzad, prelazim na suštinsku stvar u ovoj rubrici: uživanje… Za mene jeste uživanje kada, uz jelo, prelijem čašu punu leda kolom ohlađenom do same ivice zamrzavanja. Ne, nikada me ne boli grlo i nisu mi izvadili krajnike… Mislim i da je osnovno u lokalnom užasu koji kola-napici izazivaju upravo činjenica da su bljutavi ukoliko su topli, a da se ljudi ovde plaše leda bar koliko i promaje. Leti se led u beogradskim restoranima deli kao da je aspirin – po komad. A ako se u zimskoj polovini godine usudite da u kafani, uz kolu, zatražite i led, prvo će vas ubeđivati da je već dovoljno hladna; ako budete uporni, onda će konobar led nekako dopremiti, uz izraz na licu kao da vam dotura uže za vešanje.

Šta još, uz hlađenje, treba znati o kolama? Uopšte nije svejedno odakle je i kako je spakovana. Bez obzira na to što je suština planetarnog posla u standardizaciji, poznavalac će zapaziti razlike u ukusu primeraka iz različitih zemalja. Nastaju, kao i kod piva, bez obzira na standardnu tehnološku pripremu, kao posledica upotrebe različite vode i različitog šećera. Lično, najviše volim limenke iz Italije, a period embarga, kada su se kod švercera mogle naći bar iz pet okolnih zemalja, bio je prilika za razvoj distinktivnuoznog kokakoličarskog nepca. Najbolja je kola iz limenke – onakva je kakvom su je napunili i neće izvetriti dok je popijete. Najgora je ona u velikoj PET-ambalaži: prvo svetlost pokrene neke pogrešne hemijske procese u njoj, a onda još i izvetri u onaj prazni deo načete boce. Situaciju možete popraviti ako svaki put kada odlijete u čašu, pritisnete i deformišete PET-bocu, kako između tečnosti i zatvarača ne bi ostao prazan prostor za oslobađanje ugljen-dioksida.

Pa dobro, tvrdim li ja da u kokakoličarskom uživanju nema ama baš ničega opasnog!? Opasan je šećer, šest punih supenih kašika na svaki litar. Toliko, da više i na etiketu ne stavljaju količinu u gramima, da ne odbijaju mušterije. Lepše je u kilodžulima, to malo ko razume. Lično – prebacio sam se na „lajt“ varijantu. U početku je bilo odvratno, a onda čovek nekako navikne. Pretpostavljam da je isto tako i s duvanom. Odgovarajuće je i to što me sada plaše kancerogenim efektima aspartama. Izdržaću, kao i svaki zavisnik.