Knjiga

Prema knjizi sam oduvek, zvuči poznato, imao poseban odnos, kao prema relikviji, nečemu dragocenom i važnom. Da skratim, smatrao sam da je pisanje knjiga uzvišen poziv, koji pripada samo odabranima. Tako mi ni na kraj pameti nije padalo da bih i ja jednoga dana mogao imati Knjigu. Ali, vremenom, spoznam da ni sa knjigama nije kao što bi trebalo biti, da se i to štanca sve u šesn’es’. I pored toga nisam se dao pečatiti, pa ni razmišljati o tome, sve dok mi Matija Bećković, jedne prilike, nije rekao da bi mogao da ukoričim to svoje pisanje. Tako objavim prvu knjigu. Jave se pravi književni kritičari, kažu da im se „činilo da čitaju najbolje štivo iz pera najboljih srpskih satiričara, poput Domanovića, Nušića, Kovačevića“… Vidim, pogodio.

Drugu knjigu mi trebalo štampa „Narodna knjiga“, u vreme kad je tuko glas da najveći izdavač, ali tu se nešto pokarabasilo, sa ugledom i opstankom te kuće, te Žarković prihvati da „Vreme“ štampa pripremljenu knjigu „Živela naša Srbija“. I ona bude prihvaćena od te kritike, čak me Sanja Domazet, u svojoj doktorskoj disertaciji „Kreativno pisanje u štampanim medijima“ uzela za temu, bilo bi presujetno da i to citiram.

Naravno da sa prodajom nije išlo tako odlično, ali sam ja i tu naš’o recopis, knjige sam uglavnom prodavao tim javnim preduzećima i opštinama, takoreći na kilo. Tako mi, recimo, načelnik jednog okruga, do koga sam došao preko svastike mu, kupi deset primeraka, plati, ja okrenem, pitam, kad da donesem knjige, veli, ne treba, ne moram donositi. Video čovek da ne bi valjalo kad bi se videlo na koju literaturu, i kog autora, arči narodne pare. Direktor velike javne firme je iz istih razloga knjige pohranio u magacin, dok je jedan biznismen, kad sam ga pitao, kako da mu dostavim knjige, iz prve odgovorio, Koji će mi k.

Dabome da je bilo i tih promocija, prijalo je kad sam gostovao u „Zelenom zvonu“, kod Gute u Zrenjaninu, kad me pozvao Mirko Demić u Kragujevačku biblioteku. Tu odem sa Beli Markovićem, iz „Vremena“ stignu Ćirić i Grujičić, ali smo daleko bolju promociju napravili posle, u kafani. A najbolja promocija bila u jednom gradiću na obali velike reke, tu stignem sa Teofilom, ali onaj što nas pozvao se uopšte nije pojavio, namestila se neka previranja u stranci gospodina koji me pozvao, tako da je čovek procenio da je bolje da se ne pojavljuje.

Tako vam ja drugovi i gospođe dođem do svoje treće knjige, koju, čini mi se da tu najbolje pogodim, nazovem Trupni portret. Rešim tim povodom opravim premijernu promociju u rodnome i domicilnome gradu Valjevu. Nisam nešto udario u reklamu, prijatelj mi prijateljski uradi pozivnicu maltene po ceni knjige, podelim to prijateljima i odabranim poznanicima.

Dođe i taj dan, kao što je red, četvrtak. Kako ustanem morado’ da odem u Dom zdravlja, dam krv zbog kontrole. Da ne bi ček’o u taj red posetim svog lekara, koji Jermenin prezimena Hazarjan, kažem mu o čem’ se radi. Doktor Jermenin se dade na svako raspolaganje, samo što mi lično ne izvadi krv, veli, Malo tebe cene Todoroviću, koja si ti bre faca. Dadnem krv preko svakog reda, sve ponavljajući, gde nego u sebi, Čujte Srbi, šta Jermenin kaže. Ondak odem kući da se obučem k’o za promociju, jerbo za u mene Žensko najvažnije kako ću tamo izgledam. Dakle, obučem samo košulju ispod jakne, požurim u hotel Grand dogovorim pojedinosti. Direktor mi rekne da sve ima da bude, a pušenje, može da puši i ko ne puši. Jedva se vratim kući, promrzle mi i kosti.

Kad dođe vreme odem u hotel, u najdebljoj dukserici, vidim oko sitnica, sačekam goste, publiku. Prvi mi banu advokat Živković, krenuo iz Beograd u zavičaj, i obavezno svratio. Iako je pazario paket knjiga, ‘oće još jednu, za duple pare, velim, ‘ajde, njegove su pare. Stiže i advokat Luka sa flašom domaće viljamovke, još gostiju sa svoj „proizvod“. Vidim, napuni se sala hotela, a moji iz „Vremena“ nema. Eto i njih, na čelu sa šeširić Žarkovićem.

Smestimo se kako treba, osmotrim skoro punu salu, nigde bre i niko iz tu gradsku vlast, za njih što im nije po volji ne postoji. Drug klaster medijator Branko Lukić sve lepo pozdravi, a naročito opeva mene ko tog autora. Javim se i ja, dam da se pročita deo predgovora Đorđa Matića, koji ovaj napis’o kanda sam nobelovac. Mila Radmila, spiker koji se može porediti samo sa Dragom Jonaš, sve čita, a ja sve pogledujem u publiku kad citira da sam džezer među ostalu novinarsku boraniju.

Posle taj uvod javi se Žare da kaže da sam faca i legenda, da će me pamte pokolenja, i da bi zbog mene doš’o i peške. Mila Radmila pročita jedan tekst iz knjige, da publika vidi očem se radi, reknem i ja da nisam novinar ko što bi trebalo, za kraj Mila Radmila pročita prikaz Vase Pavkovića, gde se dva puta, na mene intervenciju, naglasi da Vasa predsednik žirija NIN-ove nagrade.

Kad sve kako treba prošlo, ko što je red, sa uže društvo sednem popijem koju i isto tako prezalogajim. Za kraj se svi uslikamo pred sliku sa veliki leteći balvani onog Milića od Mačve. Jbg, nije bilo druge slike u objektu.