Klinci

Greta von Flet. To su klinci o kojima pričam, deo generacije o kojoj gnjavim stalno. Beskompromisno gruvanje, dobri su toliko da ni sami ne znaju koliko su dobri, morao je Plant lično da dođe pa da im to kaže. Počeli su sa sedamnaest godinica, sada imaju oko dvadeset, pevač još uvek ima, dođavola, bebeći stomačić koji proviruje kroz zajebano raskopčan kožni prsluk. I basista im je lep kao curica. A prže ljuto i tokom tog posla osmeh im ne silazi sa lica. Slušam okolo – ne poštuju danas klinci autoritete, sve preispituju, zamisli traže da se ovi stalno dokazuju, pa da, naravno, i mi smo se svi ložili da izazivamo autoritete, da se dokažu, nego šta, dobar si koliko su ti poslednja predstava, album, film dobri…

Slušam – stalno su na mrežama, samo nešto kuckaju, šalju jedni drugima – pa mi smo isto radili, gledali da se umrežimo u kružoke, pričali i razmenjivali albume, knjige, stripove, ribe… Slušam svuda – ovi se danas lože samo na lovu, a mi smo se ložili na šta? Na ideale? Ma, ne lupetaj, keve ti, pa ko je od nas zaista živeo i još živi po tim idealima? Ovih koji jesu, danas više nema, pretekli smo samo mi foliranti i oportunisti da kenjamo klincima. Kao fuj lova, ona kvari ljude, ma ne seri, glad i nemaština kvare ljude.

Ne ložim se ja da kapiram ove male do kraja i svašta mi se kod njih ne sviđa. Gledam ih na ispitu iz glume, vidi se da moraš puškom da ih teraš da čitaju nešto, da ih postrojiš sve, teško da bi umeli da pobroje pet Bergmanovih filmova, a zašto bi, izguglaće kada im zatreba, posle ispita na žuru slušaju šta god da im se svira, od Bajage do Ramonsa, zajedno se zezaju i ne dele po tim kategorijama, na duboko, iskonsko užasavanje sve do povraćanja matorih esteta, uključujući i vašeg hroničara, dakako. Ali zato na sastanku gde smo mi tri čuke snatrili oko pakovanja filma, pa neko reče: „E, ajde da nešto od svih ovih ideja i popišemo“, preslatko devojče od devetnaest kaže, kuckajući po telefonu: „Pa, ja sam to već uradila, da vam pošaljem na mejl ili na mesindžer?“ Kapirate me? To su klinci koji možda mogu da nas iz govana izvade.

Pre par godina, za vreme šetnji protiv ovog taloga, naletim na njih dvoje, mojih novih šampiona. Imaju najviše šesnaest ili sedamnaest godina. U restoranu brze hrane negde na Čuburi govore o odnosu Evrope i Srbije, a gledaju se na još jednu temu barem. On nosi razdeljak i teksas jaknu. Podseća me na Vladu Divljana iz nekog razloga. Ona sedi zavaljena, u crno-belim adidaskama i samo se povremeno nagne ka njemu kada želi da poentira. Ne moram ni reći da su perfektni, dvoje pravih Beograđana, kao od onomad. Govore brzo, pristojno tiho i ne gestikuliraju mnogo. Ona kaže da Evropa ne obraća posebnu pažnju na nas i da sami moramo da rešavamo svoje probleme. On dodaje da to važi i za Ameriku. Ona se slaže. Misle da Brisel ima svojih muka, imigraciju, ludog Rusa na granicama… Ona kaže kako Zapad neće rušiti ove ovde, kakvi god da su, još im trebaju. On se slaže sa svim što čuje. I vidi. Ćute i zamišljeno klimaju glavom. Plašim se da nečim ne ugrozim njihov mali prostor, tu za tim zamašćenim stolom u nekom restoranu brze hrane na Čuburi, pa se brzo sklanjam. A najradije bih seo sa njima i slušao šta još imaju da kažu.

Dok hodam, mislim kako je jedino važno da ih ostavimo na miru. Da ih zaštitimo od konkretnih opasnosti, od besnih pasa, podzemnih i nadzemnih struktura, ali i od naše učmalosti i malodušnosti, samo obavezno iz daljine, da nas ne provale. I da ih, ovakvi sjebani, po svaku cenu ostavimo na miru. I eto šanse za ovu skršenu zemlju, za ovaj zbunjeni, uplašeni svet. Lajte kere Jakobsfelda koliko hoćete, ali oni dolaze. Moguće je da su već tu, videće se. Na mestu ovih džukaca i šibicara, bio bih jako uplašen. Počistiće vas u trenutku, čim tako odluče, to čak nije ni ravnopravna borba. Oni su vas provalili na jedan, vi njih nećete nikada.