Kafanska akademija

Nedavno, što će reći na vreme, pročita tekst Mirka Kovača – Feral, 2001 – „Samo hulje piju mleko“ (Bodler), na temu, i naslov kaže, alkohola među piscima. Šta da veli, tekst ga baš dirnuo. U melem zapisu, pored Tinove takoreći dijagnoze: „Mi smo kroz naraštaje ginuli sa čašom u ruci“, najviše ga dojmila rečenica Malkolma Lovrija (roman „Ispod Vulkana“, za koji vele da pijana Božanstvena komedija): „Stajati pijan uz šank, najlepši je prizor čovekovog postojanja!“

Iz taka mu dojde da se i on malo istakne na zadatu temu, jerbo bar tog materijala, i to iz prve ruke, ima za sabrana dela. Odma da kaže i veli, da nije on pijanac i alkoholičar, kod njega, jelte, pre slučaj Kiš, koji je, kako veli Kovač, pio samo u društvu, tek da bi se neprilagodljiv prilagodio. Samo da doda da bio totalno neprilagodljiv, i da se mlogo prilagođav’o.

Još da doda da sa alkoholom nije više baš na Ti, tek neki aperitiv, čaša, dve, vina. Što bi se reklo, post’o psiho-fizički limitiran, popio svoje bure, i to preko nekoliko komada. Istina, tome doprinelo i to što se pre koju godinu samopatosiro u klubu SOKOJ-a, kad naglo ust’o, poradi sebe, naglo je i pao, ko proštac. Pokojni kolega i prijatelj Saša Ćirić govorio da takav slučaj nije zabeležen. A čovek sve znao, od Antike na ‘vamo.

To što je spontano prekinuo sa Prilagođavanjem, unekoliko koincidira sa društvenom klimom, jednostavno, to više nije u modi. Kao što mnoge prave stvari više nisu IN. Došlo dotle braćo i gospođe da ni među novinarima nema rubrike, pre feljtona, pod konspirativnim nazivom „Čašica razgovora“. Eventualno kokteli, sa neko voće i slamčice, plafon su svega. Nema tu života, čim je na slamčicu.

U tu karijeru Prilagođavanja im’o i pisci slučajeve. Recimo, pesnik Matija, koji umeren, tek ako pojede koji ćevap, za stolom je zanimljiviji nego uživo. To se ne bi moglo reći za druga Dobricu nacionale, s kojim bio jedared, taj je bio toliko interesantan da bi tek mrtav pijan mogao s njim da se složiš. Dok je, recimo, Basara totalno umeren. U tri p. m. umeren. A najbolje se razumev’o sa pesnikom Petrom Pajićem, čim bi se ukrstili na nekom prijemu, ili drugom zgodnom zgodom, dovoljno je bilo da se pogledaju i znaju šta im je činiti. A bolje od najbolje se razumev’o sa piscem poznatim kao Lajkovačko čudovište, kanda im je ista Živčana japija.

Naravno da je bilo druženja i sa novinarima. Ne mere ne pomene Slavišu Lekića, s kojim, za svojih dolazaka u Beograd, premetnuo Klub „Borbe“, „Rapsodiju“, „Smederevo“, „Arilje“, „Opanak“… I on bivši, čuje da od nekadašnje ekipe, Pava, Zozon, pokojni Perica Vučinić… jedino još Mrđen izveštava iz kafane. Slaviša zaslužan i što, pa u kafani, iza „Borbe“, u „Unionu“, upozn’o Žara. Ubrzo se desilo da pređe u „Vreme“. Kakav je bio talenat, govori i epizoda da Žarković predložio da pređe u Beograd, na pansion, na ubrzan kurs Prilagođavanja.

Ali, sve to, sa Beograd, bile epizode. Glavna tekma bila na domaćem terenu, u belom Valjevu. Tu im’o ekipu, stalnu, koja je dugo izdržala u nepromenjenom sastavu. Ko što biva, ekipa se formirala takoreći sama od sebe.

Odma’ se videlo da ih je sami bog sastavio, u ekipu teško bilo ući, a bogme još teže izaći. Pilo se ko na takmičenju, i kad su u gostima, bili na domaćem terenu. Takva je to ekipa bila, uvek igrali na rezultat, među prvima na megdan stizali, među poslednjima bojište napuštali. Bili institucija, naziv KANU (Kafanska akademija nauka iz umetnosti) sam se nametnuo.

Pored njega, u postavi bio gospodin Pisac, i gospodin Dramaturg, i gospodin Predsednik. Posle doš’o Ljuba Pačeta, koga preporučio stav i praksa da ne pije trezan. Bivalo i da se radi u proširenom sastavu, ali se toga slabo ko

sećao. Uglavnom, radilo se svakodnevno i udarnički. I po ciči, i po krizi, Pisac je u teška vremena, posle usvajanja akta da za dobru svinju nema loših pomija, promovisao pijenje po principu Zarade na trošku, što će reći da se piće kupuje u prodavnici, a da se za razliku do cene u kafani, kupi još pića u prodavnici. U najteža vremena Pisac je bacio na sto disciplinu Pušenja vodke, što je – manja količina, efekat isti – podrazumevalo pijenje na cuclu. Dramaturg, koji je specijalizov’o haiku, sve je uredno zapisivao u rokovnik dnevnih zapovesti, ali, i pored kratke forme, na sledećem postrojavanju ni sam nije uspevao da se dešifruje. Dešavala se, šta dešavala, praktikovala, i gostovanja. Tek u tim prilikama postizani rekordi. Jednom u Paljuvima, veštačko jezero kod Uba, sve organizov’o nazor filosof Rajšić. Bio neki kulturan povod, i posle tije aperitiva, kad se prešlo na glavno jelo, samo što je mesni pop, u čelu stola, zagrizo ćevap, gospodin Pisac odloži pribor i zamoli popa za prigodnu predručkovnu molitvu. Tako osveštani, mnooogo posle, prešli su sa vina na rakiju. Bilo tije svaki nivo anegdota, ne zna im se broj. Jako im’o zadovoljstvo upozna Mesija književnih disciplina, Božu Koprivicu, koji mu samo rek’o: Svaka čast, gulanferu! I dod’o da moraju nazdraviti. Ne beše, i nije, sve zalud.

Ali, težak je to pos’o braćo i gospođe, zdravo muški. I Raša Livada, za koga vele da bio vitez i u disciplini pijenja, kaže: Ako si od dana: Idi u dan/ Ako si od noći: Idi u noć. I kaže: Pomeri nogu, lek je pod cipelom.