Jugoslavija

E, prođe i to

Vekovni san južnoslovenskih plemena, zemlja za koju je palo ili položeno onoliko žrtava e da bi njihovi potomci uživali u slobodi, ukratko – tu tamnicu naroda baciše u mutnu Maricu. Najučeniji kazuisti, mahom isti oni koju su pronalazili najdublje i najtananije žilice korena iz kojih je nikla i dokazivali neminovnost njenog nastanka, sad otkrivaju isto, samo sasvim suprotno. Veštačka tvorevina, proizvod međunarodne zavere, dogovor pola-pola dvojice alkoholičara, Vinstona i Josifa, njihov poklon bačen u krilo onom belosvetskom vagabundu, Josipu. Sve uz pomoć podruma Vatikana i restorana moskovskog hotela Luks, naravno.

Kako god, potrajala je 73 ili 84 godine, zavisi od računanja: 1918–1991. u jednom ili 1918–2002. u drugom, „skraćenom“ slučaju. Koliko za jedan pristojan ljudski vek, taman da ima još onih koji su rođeni u jednoj, živeli u drugoj, dočekali unuke u trećoj, penzije u četvrtoj i najavu neke nove, pete države. Pa posle reci da ovde ne žive državotvorni narodi. Ili bar da im nije zanimljivo, u skladu s onom kineskom poslovicom. Pasoši će bar neko vreme, po već ustaljenom običaju, nadživeti i ovu, treću Jugoslaviju.

Ne bi se reklo da se oko nje, na izdisaju, mnogo žali. Čini se da je samo ona „velika“ bila upečatljiva dovoljno da proizvede jugonostalgiju, nekakav sindrom uglavnom svrstan negde između vrste emocionalnog poremećaja i krivičnog dela. Sa stanovišta sve one sitne doktorske boranije koja je na jugostrvini iznikla, dakako. Uostalom, većini paradržavnih tvorevina nastalih od 1991. naovamo zajednički je taj državno-političko-naučni napor da, ako je već nemoguće izbrisati, istorija dvadesetog veka na „zapadnom Balkanu“ bude nanovo napisana ili bar „autentično“ drukčije pročitana. Ništa nepoznato, novo ili neočekivano unazad sve do nastanka onog što danas nazivamo istorijskom naukom. Nije nov ni provincijalizam ovdašnjih novo-starih tumača prošlosti.

Tu bi se – u provincijalizmu – možda mogao naći razlog simptomatičnom odsustvu nekih vrsta činjenica u javnom opticaju. Na primer, da je pod trećom Jugoslavijom sadašnje stanovništvo nestajuće SRJ proživelo najduže razdoblje mira, ako zanemarimo onih „500“ godina pod Turcima. Da je SFRJ u jednom trenutku prekoračila prag srednje razvijene (evropske) zemlje i, istovremeno, uživala međunarodni ugled daleko iznad bilo koje stvarne, potencijalne ili hipotetički zamislive sopstvene veličine i moći. Da je bila nekakva multietnička, multikulturna, multikonfesionalna i uopšte multi-kulti država čiji su građani tridesetak godina mogli da putuju diljem sveta, bez viza. To jest, da je bila sve ono što bi sad svet od njenih ostataka – etnički čistih ili očišćenih – ponovo da napravi. Pod izvesnim uslovima, drukčijim pravilima i promenjenim „okolnostima“.

Pre no što će se u krvavom šenlučenju zbratimljenih naroda raspasti, ona Jugoslavija imala je nešto više od 22 miliona stanovnika. Među njima i gotovo dva miliona članova Saveza komunista Jugoslavije. Ako odbacimo maloletnike, uzrasnu, polnu ili ideološku „reakciju“ i ostale izuzetke, nije daleko od istine tvrdnja da je svaki šesti građanin treće Jugoslavije bio „komunista“. U isto vreme, sredinom osamdesetih, Kina je jedva uspela da u svoju Komunističku partiju upiše nešto više od 20 miliona članova što, srazmerno broju stanovnika, nije ni prineti ovdašnjem pravoverju a, izvesno je, i u trećem milenijumu nema teorije ni da mu se približi, a kamoli da ga dostigne.

Gde se dedoše onoliki komunisti ako ne u četnike, ustaše, baliste, domobrane, patriote, pravoslavce/katolike/muslimane, nacionaliste, svi đuture u – demokrate. I, valjda, običan svet. S obzirom na tu vrstu i razmere ovdašnje prevrtljivosti, pri čemu je pomenuta „partijska pripadnost“ samo jedan u mnoštvu bizarnih primera, ne treba se uzdati ni u dugotrajnost pojedinačnog pamćenja. Jugoslavija je, prosto, prošlost, koliko god i kakvih god ko uspomena na nju nosio, zatomljivao, krojio, gušio, preispitivao i probirao. Ili pažljivo, sentimentalno negovao. Problem sa njom jeste i, koliko god to glupavo zvučalo, problem svačijeg, pojedinačnog identiteta. Što se Srba i Crnogoraca tiče – ukoliko potraje Zajednica, Unija ili kako god se zvala ta originalna tvorevina – izvesno je da će imati bar jedan problem manje od Saotomljana i Prinsipljana. Ovi naši lakše se izgovaraju i brže dele.

Kada su komunisti posle rata onu drugu Jugoslaviju ubrzano tipizirali kao trulu-propalu-propalu-trulu, neko je smislio komentar: „Imalo, pa trulelo“. Ima još jedan, s ovom temom sasvim nepovezan vic. Ide, otprilike, ovako: Krenuo Milojica na vašar da proda kravu, a Radojica mu pravi društvo. Usput naiđu na govno, kojim povodom Radojica pita: „Je l’ Milojice, da mi daš kravu ako pojedem ovo govno?“ I, na potvrdan odgovor, pojede ga. Radojica, kajući se zbog olako prepuštene krave, jedva dočeka da naiđu na drugo govno: „A da mi vratiš kravu, ako sad ja izedem govno?“ Pa, na odgovor „’Oću“, pojede i on govno. Idu tako dalje neko vreme, dok (se) Radojica ne upita: „Je l’ bre, Milojice, što mi izedosmo ona govna?“ „Tja, a valjda zato što smo seljaci.“

Toliko o tome.