Japanska gitara

C-dur, F-dur, G7… S tim šablonom smo svi počeli. Sa ta tri akorda može se pratiti najveći broj jednostavnih pesmuljaka, osim ako nije u pitanju, kako bi rekao moj kolega, profa i muzičar Todor, „molska stvar“. E, tada se sa neprikosnovenog C-dura spuste samo dva prsta na paralelni mol, a-mol i svi znamo da će doći do ključne promene ambijenta, raspoloženja, da će energično „Volem diku“ zameniti nostalgični bugarski šlager o nevernoj Vanji: Tvojite rusi kosi, koj šte ja mrsi, skaži… Ali Todor je već iskusan svirač i zna i druge šablone i tonalitete. Jedva ga pratim, moram da poglêdam povremeno u svesku sa akordima da bih tamo prepoznao neki prstolomni Fis-maj, ili Es-dim.

A kod mene je sve počelo drugačije, sa jednim drugim, retkim instrumentom, gotovo nepoznatim široj publici.

U našoj kući se stalno pevalo, otkako znam za sebe: baba je pevala „Oj, Coko, Coko, crno oko…“ dok bi nameštala krevete, mama je volela dinamične šaljive pesme, a moji stričevi i moj otac pevali bi romanse u tri glasa dok bi za jajastim trpezarijskim stolom treskali tabliće. Tako sam i ja počeo vrlo rano da hvatam terce, i jedne večeri ih sve iznenadio mutirajućom baritonskom partijom neke prastare makedonske pesme. Zato je bilo sasvim prirodno da prihvatim predlog drugara da se priključim školskom tamburaškom orkestru. A pošto vreme nije bilo za investicije u neizvesnost umetnosti, izabrao sam instrument koji nije morao da se kupi, bio je u vlasništvu škole – tamburaško čelo. To čudo sa četiri žice (A-E-H-Fis), po obliku kao gitara ali gotovo dvaput veće, sa velikim pužem, kao violina, bilo je moj prvi instrumentalni izazov. Ubrzo sam spontano došao do prvih akorda na njemu. Počeo sam, na večernjim porodičnim seansama tablića da pratim stričeve i roditelje, bar kad bi pevali one pesme koje su se mogle pratiti sa moja prva tri akorda.

A onda, jedne večeri, naiđe moj najstariji stric (tenor) sa trouglastom kartonskom kutijom i preda mi je svečano: „E, pa kad voliš i želiš, evo ti je pa vežbaj.“ Gitara! Domaće proizvodnje, od nekog svetlog drveta, reskog zvuka, ali gitara, prava. Krenem da vežbam akorde iz sveske, ide sve bolje, polako napuštam tamburaše i priključujem se takođe školskom orkestru, jedinstvenom u Beogradu (i šire), sastavljenom od samih udaraljki, pretenciozno nazvan Orfov instrumentarij. Kaže nastavnica muzike da joj treba jedan harmonski instrument, moja gitara pala kao kec na deset. U Domu sindikata, na Susretima četvrtkom, sviramo Štrausove Donau Wellen i dobijamo ovacije, niko ranije nije svirao Štrausa na ksilofonima, metalofonima… I gitari!

Iz potpuno iracionalnih a zapravo jedinih pravih razloga odlazim jedne zimske večeri 1969. u Ženevu na-ne-znam-koliko, a zabrinutoj majci ostavljam svoju gitaru kao zalog za povratak. Boravak se u Ženevi odužio, na godinu, pa na još jednu. Sa platom perača hotelskih sudova mogao sam da kupim samo neku mini-gitaricu sovjetske proizvodnje (25 SF) koja se nikako nije mogla ljudski naštimovati, žice od pragova odmaknute skoro čitav santimetar, otpadaju prsti. Ali, ja sviram kad god imam vremena. Ponekad uveče sa jednim mnogo starijim drugom Portugalcem odem u radničku četvrt Karuž, u kafanče Kod Boržoa, čiji vlasnik dozvoljava amaterima da sviruckaju i uzmu neki bakšiš. Portugalac svira portugalsku gitaru, nešto između mandoline i balalajke, ali divno zvuči, i peva portugalske serenade. Ja teram program Žorža Brasensa i – francuske bezobrazne narodne pesme (les chansons paillardes). Padne i neka kinta, ne mnogo, ali padne. Portugalac mi kaže da je vreme da kupim poštenu gitaru – Japanci su i tu prodrli kvalitetom i jevtinoćom – pa ja odem u crveno u banci čitavih 200 švajcaraca i pazarim odličnu klasičnu gitaru marke Suzuki! Budućem kumu u Beogradu, zaljubljeniku u motore, šaljem poruku: kupio sam Suzuki! Kako mu je samo pala brada kad je saznao da je to ipak samo gitara… Suzuki ima plemenit, topao zvuk, žice najlonske, ranjavi prsti dolaze k sebi, a uz nju ide i futrola, „pižamica“, od skaja boje čokolade, sa džepom za note i pesmarice.

Po prestanku onih iracionalnih ali pravih razloga odlazim iz Ženeve za Pariz, nakratko (kad ono – šest meseci), idem redovno u Francusku alijansu i noćim u Domu afričkih studenata, preko puta čuvenog Kolež de Frans, koji drži neki plavokosi bivši kolonizator sa neverovatnim afričkim akcentom. Januar, u zajedničkoj sobi sa desetak kreveta hladno, plinska peć radi samo na minimumu, kad se pojača, puca kao top. Na smenu odlazimo u dežurnu bakalnicu koja radi celu noć da kupimo jevtin crnjak kojim se grejemo. U pauzi noćnih učenja sviramo i pevamo. U stvari, svi pevamo, samo ja i sviram na svojoj Suzuki. Jedan Bolivijac me uči Cuando sali de Cuba, na Kubi zabranjenu pesmu i neke južnoameričke bezobrazluke, jedan Tanzanijac me uči da na svahiliju pevam Malaika, pesmu koja će proslaviti južnoafričku pevačicu Mirjam Makebu.

Pre dve godine organizujem za moje studente u SKC-u u Kragujevcu koncert mog druga Todora i njegovog orkestra „Nastavničko veće“ (svi su profe), Od trubadura do Aznavura. Došli kombijem čak iz Lebana. Toša spremio i poučan tekst između numera, a kolega Joca peva Brasensa i – liči na njega, pljunuti Žorž, studenti se pomamili, ne daju da se završi koncert. Hvatam se i ja za gitaru, onu Tošinu, sa lektorkom Francuskinjom pevam u duetu Brave Margot. Urnebes! Prošla ponoć, napuštamo frankofoniju, improvizujemo program, stižemo i do ćirilice, studenti dižu ruke, pale upaljače, vrište, rusvaj. Ali Todor i „Nastavničko veće“ moraju nazad u Lebane, ujutro na nastavu. Pratim ih do kombija, slučajno pogledam u rupu na Tošinoj gitari, kad ono – Jamaha! Tole, pa i ja imam Japanku, Suzuki! Tole se osmehuje i kaže: šta ćeš, tak’a su vremena, Japanci su zakon, sve rade, svuda ih ima, čuo si za ono: koigi mica džaci.