Ima jedno mesto

Policajac kao kroz zube progovara: “Dobar dan”, uzima moju ličnu kartu i provlači je kroz sistem. On prolazi dalje, a gospođa pored mene kaže: “Ovaj je fin sigurno, neki neće ni dobar dan da kažu”. Ulazimo u Jarinje, a onda kroz Lešak, Leposavić, Zvečan i, konačno, Kosovsku Mitrovicu.

Taksi vožnja do hotela je celih 200 dinara. “Taksi ti je ovde jeftin, možeš bilo kuda sa 200 dinara. Doskoro je bilo 150, ali sad je poskupelo”, saznajem kasnije od prijatelja.

Brzo ostavljam stvari i odlazim u lokalni kafić. “Molim vas, koja je šifra za internet?”, pitam konobara dok spušta produženi espreso bez mleka. U romingu sam, te se kao i svaki Srbin/Srpkinja plašim da ne napravim veliki račun za telefon. Konobar mi izgovara šifru i spušta račun koji iznosi ceo evro. Najavljujem mu da će u međuvremenu stići i drugarica.

Pokušavam da prelistam vesti, ali internet iz kafića ne radi. Retko gde i radi, signal je slab pa ni WiFi najčešće ne pomaže.

Fotografišem Spomenik knezu Lazaru, koji se nalazi ispred mene. To rade svi kad stignu u Kosovsku Mitrovicu, pa i ja. Kroz glavu mi prolazi: “Kakav kliše, Milice”. Sa moje leve strane pogled ide ka sedištu Srpske liste. Iza mojih leđa je most na Ibru koje čuva vozilo italijanske policije.

Deca trčkaraju na šetalištu, prodaju narukvice, voze rolere. Komšije zastaju da pozdrave jedni druge. Subota je popodne. Sve i da nije vikend, kada je sunčano, kažu Mitrovčani, oko dva sata popodne pije se kafa na šetalištu. Uhvatila sam sebe kako gledam na sat da ne propustim kafu na šetalištu. I pila sam je stalno, što uz knjigu, što uz prijatelje, kolege i poznanike.

Na jednoj od prvih kafa dobila sam broj telefona advokata, uz rečenicu: “Neka, da ti se nađe, vidiš šta se ovde događa novinarima”.

Pored kafića gotovo uvek leži po koji napušteni pas. Njih je u Mitrovici mnogo. Svaki čopor ima svoj deo grada, a dođe i do koškanja ukoliko neki pas priđe “tuđoj teritoriji”. Oko mosta ih je najviše.

Stiže drugarica, nisam je videla godinama. U toku razgovora mi objašnjava: “Ovde se ljudi ne osećaju kao građani jer ne odlučuju ni o čemu. Ni Beograd ni Priština ih ne pitaju ni za šta”. Pali cigaretu uz pokušaj da dozove konobara.

Pričamo kako mi je prošao put, pa se našalim da bez radija “Lola” u Kolašin prevozu moj dolazak u Mitrovicu nema smisla. Pričam joj da mi je jedna gospođa u autobusu rekla kako “Mitrovica ima dve ulice, ali da Mitrovčani dišu jednim plućima”.

Odgovara mi da se duh grada s vremenom izgubio, sve je manje ljudi, mladi gledaju samo kako da odu dalje. “Nije to onaj grad koji pamtim kao mala. Ljudi su govorili ono što misle, bili su slobodni. Sad je već drugačije”, kaže mi.

Pitam je šta je drugačije, a ona odgovara ‒ strah.

Strah i ucene su možda dve najčešće reči koje sam čula dok sam boravila u Mitrovici.

Veliku nedelju provela sam u Mitrovici i tek pred Vaskrs otišla kući. Do Velikog četvrtka popodne mislila sam da je grad samo tu i tamo živ. A onda su iz drugih gradova došli Mitrovčani i kafići su i preko dana i uveče postali prepuni. Upoznala sam mnogo ljudi koji su došli upravo iz Beograda. Sve ređe dolaze kući, kažu, jer “šta tu da rade”. Setim se konobara iz hotela koji mi je kroz šalu rekao: “Ljudi odavde ili idu za Beograd ili u ‘aps’, trećeg nema”.

Sve ovo me je podsetilo na moju Župu. Pitam se – jesu li pristigli studenti, da li nam je “živnuo” grad, jesu li se okupili kod Saleta u kafiću.

Kad god dođem u Mitrovicu, sačeka me nešto novo. Poderanih i izbledelih srpskih zastava koje sam u novembru videla duž Mitrovačkog šetališta, u februaru nije bilo. Plombirane su brojne institucije koje su funkcionisale u srpskom sistemu. Hapšeni su mladi ljudi. Događali su se i protesti, a na onima u aprilu sam i bila. Mnogo toga bi moglo da se pobroji.

Ono što je stalno, to je neposrednost Mitrovčana. Kad god sam prolazila ulicama, bar jedan neznanac poželeo mi je “dobar dan”. Kao da sam kod kuće!

Nedostaju male stvari, a ljudima opet toliko važne, kao, na primer, srpske novine. Kad god idem u Mitrovicu, uvek ponesem koji primerak za kolege i prijatelje.

“Jaoj, odakle vam novine?”, pita konobar u lokalnoj poslastičarnici. Kao izvinjavajući se, odgovaram da sam ih donela iz Beograda. A on, kao da sam sebe teši, izgovara: “Nema veze, bar danas sve ima na internetu”.

Ipak, jedna stvar se i pored odlazaka tamo ne menja – Mitrovčani i vera da se uskoro vraćam njima, koji i pod nimalo lakim životnim uslovima istrajavaju i brinu jedni o drugima. Jer ako neće ni Beograd ni Priština da se pobrinu, oni sami moraju koliko mogu.