Hranilište

Ako se pitate o čemu je ovde reč, najkraći opis bi mogao da glasi da je u pitanju kraj sa najvećom koncentracijom dobrog ukusa u Beogradu. Red ćevapa, red peciva, red bataka, red pljeski, red pice… u redu, shvatio sam da vam već ide voda na usta. I meni je, još pre nešto manje od 20 godina, kada sam prvi put otkrio ovu gastronomsku oblast na granici Zemuna i Novog Beograda, od Starog Merkatora do hotela “Jugoslavija”, duž bivše ulice Goce Delčeva – za mene definitivno najbolji kraj za život u Beogradu, ne samo zbog kulinarskog elementa.

Sam naziv “hranilište” prvi put sam čuo od majčinog školskog druga koga smo jednom sreli u tom kraju. Rekao je uz osmeh: “Šta bi, kevu mrzi da kuva pa te dovela u hranilište?” Ta reč mi se odmah zalepila za uši. Među širom populacijom je bilo (i ostalo) mnogo manje laskavih nadimaka, kao što su “dolina gladnih” ili “avenija gladnih duša”. Koji god naziv da preferirate, budite sigurni da je pred vama širok izbor klope.

Moj prvi ozbiljan susret sa “hranilištem” dogodio se u srednjoškolskom periodu, posredstvom sada već kultnog šiš ćevapa. Drug mi je pričao da je upoznao čoveka koji je čak sa Banjice često dolazio tu da jede jer nigde drugde u Beogradu nije naišao na tako ukusan šiš. Kada sam ga probao, shvatio sam zašto se tolika fama diže oko ovog mesta. Kasnije je bilo dovoljno u bilo koje doba dana ili noći reći: “Hoćemo na šiš?” i odmah bi se znalo kuda otići. Posle škole, u vreme ručka ili noću posle izlaska, on je uvek tu. Ako ste raspoloženi za malo drugačije složeno meso, nekoliko kioska dalje čekaće vas doner, juneći ili pileći, sa najboljim cacikijem u gradu, koji me uvek podseti na jedno lepo krfsko leto. Kad smo kod Mediterana, ljubitelji mesa će u drugom lokalu zacelo uživati i u pravom grčkom girosu, posebno pilećem, koji se topi uz vrući reckavi pomfrit.

Za ljubitelje sočnih sarajevskih pita sa zeljem ili sirom takođe postoji lokal, koji, naravno, nudi i druge kalorične đakonije od testa, što filovane što prazne, što lisnato što beskvasno, što belo što integralno… Pri kraju ulice, bliže hotelu “Jugoslavija”, možete se počastiti odličnom belom vešalicom i pilećim krilcima – dakle, klasika. Ko želi italijansku klasiku, neka ode do picerije koja nudi hrskavu picu debelog i izuzetno ukusnog testa, a posebno se ističe ona sa kulenom – Italija sa daškom Srema. Za one koji vole kombinovan ili kompletan obrok, kao po bakinom receptu, u istoj ulici će ih dočekati burek, palačinke i roštilj, uz kreativne nazive: Voštilica, Kidara, Karabakina (kobasica), Mala rešilica, a tu su i domaćinski dodaci od sprže i kajmaka do ajvara.

Naravno, i za ljubitelje slatkiša tu je dobra ponuda, ali da se poštuje red: prvo slano, potom slatko, od sitnih kolača (preporučujem klasične vanilice ili malo modernije kolače sa đumbirom) do meni posebno drage reform torte, koja se sama topi u ustima.

Kao što rekoh, šiš je u svako doba dana i noći bio pouzdan saveznik da se utoli glad. Jednog leta, vraćajući se sa Bir festa, ekipa i ja smo shvatili da nam je pivo otvorilo apetit. U razmišljanju i većanju gde ćemo se okrepiti, jedan ortak je rekao: “Ma, idemo na šiš!”. Malo je reći da smo navalili na jelo nakon dobre ture piva. I pored činjenice da smo toliko puta prošli tuda i jeli šiš, to osveženje posle provoda nam je tako dobro leglo da smo u slast pojeli svaki zalogaj, a i danas to spominjemo. Naravno, bilo je i pre i posle toga sličnih dogodovština u drugim delovima Beograda, ali nigde nemate tu atmosferu živosti i energije kao u “hranilištu”. Gde god se okrenete, uvek ćete videti nekoga ko čeka ili već jede svoj jutarnji đevrek, dnevnu palačinku, večernji doner ili noćni karabatak. A možda i sretnete nekog koga poznajete.

Dok ovo pišem, setih se i jedne priče mog druga. Njegov brat je jednom tražio od njega da mu donese šiš sa svim prilozima koje imaju. Moj drug ga je iznenađeno upitao da li je siguran da to želi, na šta je dobio potvrdan odgovor. Ti prilozi su uključivali: kupus, krastavac, paradajz, urnebes salatu, crni luk, pavlaku, majonez i ljutu papriku. Čuvši sve ovo, i ja sam bio ništa manje iznenađen. Kad se vratio kući, bratu je samo rekao uz zločest osmeh: “Izvoli, sam se snalazi”. Pitao sam druga da li je njegov burazer imao žurku u stomaku zbog toga. Rekao mi je da nije, pukom srećom. Makar je u slast pojeo nešto što bi i najvećem gurmanu preselo čak i da pogleda, a kamoli da jede. Treba imati želudac za to.

Jeste li ogladneli? Ako jeste, onda pravac “hranilište” i birajte svoje mesto. Ako niste, opet dođite: možda će vam jednog dana itekako biti od koristi da znate gde da nabavite klopu za rođendan, venčanje, privatnu proslavu ili drugu priliku, ili da preporučite prijateljima oazu ukusa u našem gradu. A i miris Dunava i kombinacija mirisa i ukusa, posebno kada jesen pusti svoje boje, učiniće da vam i obična šetnja ovom ulicom i obližnjim kejom bude užitak. Ili prilika da potrošite unete kalorije.