Gosti

Suočimo se sa istinom! Gost nikada nije u pravu i to mora svima da bude jasno. Dosta je svet živeo u zabludi zanoseći se da za svoj novac uvek može da dobije ono što želi. Može da dobije, ali retko. Kada tu uslugu traži od mene, odnosno kada bi trebalo da pružim nekome tu uslugu, sam procenjujem kolika je ona i koliko košta. Obično više nego što je zvanično.

Nikada ne dopuštam da se ljudi ispred mene preterano opuste. Ne volim one što se preterano opuste pa pomisle da su drugari sa mnom, pa se, vođeni arhetipskim slikama i situacijama, postave u poziciju onoga što priča šta mu je na srcu dok ja slušam i pružam rame za plakanje. E, nema toga, batice.

Ja ne radim kao terapeut ili ispovednik, mada bi mesto gde radim, po svojoj modernoj funkciji, moglo da bude ono što bi trebalo da bude crkva. Mesto sabornosti, dobrovoljnosti, prostodušnosti i želje za smirenjem. Znači, čisto pravoslavno svetilište. Bez obzira na moj izgled i smerno ponašanje, ja nisam sveštenik čak ni u simboličkom „ključu“. Ja sam s druge strane šanka.

Sve ovo naglašavam zato što ljudi previše očekuju od nas kada dođu. Daju sebi za pravo oslanjajući se na stereotipe i izmišljene modele. Što bi rekao jedan moj kolega iz sindikata, ja sam uvek korektan, a oni mi traže dušu. Te ovo mesto je ovakvo, te nema ništa slično, pa kako ste ovo napravili, pa gde ste ovo našli, nemoj da pričaš da je ovo istina, ne mogu da verujem, daj mi još jedno, a je l’ dolaze neke ribe, je l’ ima nekih tipova, zar je uvek ovako prazno, što je uvek gužva, daj mi još jedno, e ovo nisam video sto godina, ma nemoguće da ste pustili ovo , ‘ajde promeni ovo majke ti, kako to nećeš, a da li može za mene…

Kažem vam, to ne liči ni na šta.

Ne, ne može – obično odgovaram, ili – ne, to nemamo. Kad mi prekipi, onda, neću. I tačka. Ne sme niko normalan dozvoliti gostu da se opusti onako kako je mislio. Oni kažu, mi mislili da je ovo kul mesto, ja im kažem da ne znam da li je kul ali da galama nije dozvoljena, da se noge ne mogu držati na stolici, nemojte, kad vam lepo kažem, da sami gasite lampe. Postoji razlog zašto je to tako. Nije na vama da procenjujete šta je šta i otkud znate da to nije to piće koje sam vam sipao, da to nije ta količina, kako se samo usuđujete da me pitate za cenu. Kako to, zašto je ovoliki račun? Rekao sam vam kad god sam vas opomenuo da će vas sve to skupo koštati i što me terate stalno da se nasilnički ponašam. Ja ne želim da budem drzak, ali me vaše ponašanje na to prisiljava. Prvo niste znali gde ste došli, mrzim takve goste. Zatim ste postavljali glupa pitanja i pola sata ste se odlučivali gde ćete sesti, a sve to prezirem najviše. Onda ste me gušili glupim narudžbinama i pitam se jeste li došli da me maltretirate ili da nešto popijete. Sve to u krajnjem zbiru otežava moj posao i usložnjava vaš račun.

I, verujte, nikada se čovek ne pokaje kada naplati više. Vidiš da niko živ ne ostavlja bakšiš i time te teraju da se ponašaš kao dripac. Ima ljudi koji su u stanju da piju čitavo veče, da te pri tom dave najstrašnije, da nešto izvoljevaju, da naprave veliki račun i da tebi ostave par dinara. To ne znači da ja nisam dobro radio, nego da oni ne znaju šta je red. Čak i da sam im naplatio nešto više, ako si novi na nekom mestu, moraš da prođeš kroz proces inicijacije koji se, naravno, plaća. Niko ne postaje stalni gost a da to nije skupo platio. Znači, ako hoćeš reputaciju i svoje mesto, moraš ozbiljno da se dokažeš u svakom smislu. Možeš da budeš i gušač, ali moraš da budeš dosledan. U redu je da ostavljaš dobre napojnice i da čašćavaš osoblje. Ne moraš da častiš osoblje. Moraš da budeš ljubazan, ali ne ljigav. Moraš da imaš nešto i neke pare pride. Ako si mnogo mlad, nemoj da dolaziš. Ako si mnogo star, nemoj da dolaziš. Ako si mnogo sam, nemoj da dolaziš. A kada dođeš dobro raspoložen, gledaj da mi na svaki mogući način ugodiš.

Nije dobro ni da budeš previše blagonaklon prema meni, u smislu da me hvališ i pričaš kako sam toliko sposoban da je šteta što ne radim nešto drugo. Nemoj ti mene da učiš. Trpi svoje piće i odgovaraj ako te nešto pitam. Uživaj koliko ti se da i koliko možeš da podneseš. Ne volim goste koji se prave pametni, koji imaju sugestije, koji vole svašta da komentarišu, a da ih pri tom niko ništa nije pitao. Gosti moraju da shvate da dolaze zbog mene, jer ja sam na istom mestu satima, ja sam na dispoziciji koju ne smem da napustim, ja perem čaše i istresam piksle, pijem pivo sa rashoda i nikada ne gledam utakmice Lige šampiona zato što radim to što radim. I ne žalim se nikome, ne smeta mi ništa, do gosta.

Jednostavno, trpim.