G3

U ćošku kancelarije moga prijatelja Rajnera, nedaleko od voštane figure starca radnika, stajao je upakovan u kutiju na kojoj je pisalo Aplle Power Macintosh. Sam kompjuter bio je smešten u središte te pozamašne kutije obložen stiroporom, tako da se već na prvi pogled moglo pretpostaviti da je u pitanju vredna stvar; izgledao je kao ogroman čip iz Silicijumske doline.

Prethodnih godinu dana G3 je u mojoj glavi postao znak prestiža. Svaki dizajner, marketingaš, montažer ili bilo koja šuša koja umišlja da ima natprosečno znanje o performansama kompjutera namenjenih grafičkoj i video obradi, u razgovoru bi spominjala meka. S mekom, oznake G3, sve je navodno besprekorno funkcionisalo. Sistem nikada nije padao, programi se nisu blokirali – jednostavno, sve je radilo brže i stabilnije. Nalaženje mana PC računarima i priča o suludosti onih koji ih koriste postali su opšte mesto.

Predlozi za nas tada neupućene, obične smrtnike išli su daleko, čak do rasprodaje lične imovine i kupovine mekintoša za tričavih nekoliko hiljada dolara, uz obrazloženje: videćeš šta ta sprava znači.

I napokon je došao taj dan. Još nekoliko minuta i moćna sprava G3 dolazi u moje ruke.

„Deset evra molim“, reče postarija žena na železničkoj stanici u Cirihu i nepoverljivo pruži potvrdu ka meni, nijednog trenutka ne ispuštajući je iz ruke.

„Evo. Samo, jel’ ova sprava potpuno sigurna kod vas“, upitah pun zebnje što već nakon svega nekoliko trenutaka svoje novo vlasništvo moram da poverim tamo nekoj babi.

„Naravno“, odgovori radnica, s pogledom koji je pratilo pitanje: zašto me to uopšte pitaš, pa onda ostavljaš paket kod mene.

Nekoliko sati kasnije došao sam po spravu G3 natovarivši je na kolica za prtljag, koja navodno nakon upotrebe vraćaju kovanice od jednog evra. Građanima Evropske unije možda, ali nama siromašnijima iz jugoistočnih zemalja očigledno ne. Rogobatna kutija je već prvog sata druženja napravila nepotreban trošak, a nastavila je da komplikuje situaciju odbijanjem da normalno uđe kroz vrata voza. A sprava je ostala u kutiji po molbi bivšeg vlasnika, emotivno vezanog za savršeni G3. Smestio sam je na gepek kupea, voz je krenuo kroz noć i ubrzo sam utonuo u san.

Švajcarski policajac, vazda nepoverljiv prema Balkancima, pojavio ujutro se neraspoložen na vratima.

„Dobro veče. Šta je ovo“, upita policajac.

„Kompjuter“, rekoh. „Donacija za srpske siromašne istraživače delfina“, slagah.

„Stari kompjuter“, upita njuškalo.

„Stari“, odgovorih.

Prva prepreka je ležerno savladana. Međutim, predstojala je još jedna granica na izlasku iz Šengena, a potom niz besmislenih granica balkanskih država koje je trebalo proći. Uspešno izbegavši sva naredna njuškala, sprava je nakon neprospavanih sati donesena na ciljno mesto.

G3. Želja svih kompjuteraša. Trebalo je još pronaći monitor, miš i tastaturu da bi se uključila. Polovna tastatura za samo pedeset evra. Miš može bilo koji optički. Ipak, šta su te sitne pare za predstojeće zadovoljstvo koje će da pruži sprava.

Malo zeleno dugme na kućištu sprave mekano je ušlo unutra i napravilo tihi škljoc. Jedan, pa drugi ventilator zavrteo se unutra, sprava je zazujala i slika se pojavila. Narandžasti desktop i nerazumljive reči na nemačkom. Kao što je neka moja pokojna rođaka tek uvedenu kućnu rasvetu pogasila udarcima štapa po sijalicama, tako sam i ja spravu ugasio brutalno. Vadeći kabl iz zida. Poražen i osramoćen zbog neznanja.

Pitanje šta sada počeo sam prečesto da postavljam sebi, a sprava je bila kriva za to. Navodno, grupa ljudi koja se naziva mekovci razmenjuju stvari između sebe. Pronašao sam jednog bivšeg člana te skupine koji mi je poklonio sve što je imao, ali to je bilo nedovoljno. Oni koji su imali i znali naplaćivali su skupo svoje usluge instaliranja softvera, što mi je kao dugogodišnjem korisniku PC-ja bilo jednostavno suludo. Nekome platiti da ti samo instalira piratski softver! Ma, nema šanse. Osoba spremna da pomogne našla se izvan Beograda. Sve što mi je bilo potrebno sada sam imao.

Novi operativni sistem, potrebne programe i moćnu spravu. Međutim, već postojeći hard disk u spravi nije bio dovoljno velik za bilo koju zahtevniju operaciju. A nije bio ni ultrabrz hard disk, skazi, kako sam u potaji očekivao. Na opasku servisera koji je montirao novi disk o tome kako sprava iznutra izgleda isto kao PC, iznervirano sam ga nazvao neobrazovanim glupanom. I odneo svoju spravu. Zanimljivo, svi novi programi s lakoćom su instalirani, par pokreta mišem i gotovo.

I onda razočaranje. O montaži nije bilo ni govora. Presporo. Dobro, radna soba će na kraći period da dobije nov imidž sa spravom na stolu. Greška. Filmovi nisu mogli da se gledaju sa ispravnim titlovima, puštanje muzike je išlo užasno, sprava je selektivno birala šta će da prepozna, a šta ne, tekst se nije mogao poslati bez komplikovanog objašnjenja primaocu o tome kako da vidi ono što je napisano, i tako u nedogled. Ni kućnu upotrebnu vrednost nije ostvario. I za kraj – nokaut. Potpun. Najgore od svega, sistem se blokirao i padao kao kod PC-ja. Čak i češće. Sprava me izdala. A ja lično nisam odmakao od naivnog potrošača, izmanipulisanog i nezadovoljnog. Dve hiljade kilometara zbog još jednog krša. Sem ljudima, više ne verujem ni kompjuterima. Izlečio sam se. Sada sprava stoji i čeka novog vlasnika.