Freska

Kad si na nepoznatom terenu, često te hvataju strahovi i još češće nemaš s kim o tome da porazgovaraš, pošto si naučen da odrasli muški nikad ne treba da se boje.

Zato nije čudno kad nađemo Brenana u tajnoj sobici kako priča s freskom na zidu izgovarajući pritom Litaniju protiv straha časne majke Džesike Atreid: Ne smem da se bojim. Strah satire um. Strah je mala smrt što donosi potpuno brisanje. Spremno ću se suočiti sa strahom. Dopustiću mu da pređe preko mene i kroz mene. A kada bude minuo, usmeriću svoje unutrašnje oko da osmotrim tragove koje je ostavio. Ali tamo kuda je strah prošao neće ostati ništa. Preostaću samo ja.

A onda, naravno, sve to ne može bez male digresije.

Bio jednom jedan ratić u nekoj zemljici i bombe su padale na sve strane sa neba u koje su svi inače blenuli iz tako različitih razloga; ili je to ipak bio samo jedan jedini razlog izrečen na mnogo jezika. Jedna devojka koja je bila iz te zemljice, odlučila je da od ljusaka uskršnjih jaja napravi sliku neke vizantijske ikone i da tako zaustavi glupi ratić. Tako je nastao mozaik Sveta Petka zaustavlja Abadonu. Ona trenutno boravi u sakrivenoj sobici iza family room jedne kuće u Downers grove, starom predgrađu Čikaga, osvetljena povremeno svećama a povremeno blještavom sijalicom od dvesta vati. I ta je ikona, gle čuda neviđenog, zaista uspela. Onog dana kada je poslednja ljuspica zalepljena na karton, potpisan je sporazum u jednoj od bivših republika bivše nam domovine.

Pa onda počne da se obraća tetka Petki.

Dobro jutro, tetka Petko, evo ja se vratio. I’m baaack!

Vidim. I vidim da si stigao da svratiš i u moj kondomonijum tamo. Je l’ si to radio iz poltronstva? Ili je to nastavak onih mladalačkih skrivanja od sveta u mom dvorištu, kada su samo posvećeni mogli da se sete gde se nalaziš?

Znaš da je ovo drugo, tetkice.

Brenan je sedeo na kutiji od stiropora i mirnim pogledom posmatrao ikonu svete Petke načinjenu od ljuski uskršnjih jaja.

Nego, tamo je zavladao nepojamni kič, draga moja. Ne znam kome si dala da ti adaptira kuću, ali je to jezivo, s tim prostačkim novokomponovanim mozaikom. Čak je i tvoja čuvena čudotvorna voda zapakovana i prodaje se u plastičnim flašama. Da nije stare kapelice koju idioti nisu znali kako da unakaze, morao bih da ti šaljem pisma iz glavne pošte preko puta „Znaka pitanja“.

I dobro, kako je bilo? Pričaj malo o gradu. Pričaj, Mujo, pričaj…

Hoću, naravno, kazao je Brenan, samo prvo moram malo da se zamislim.

Naš junak je onda počeo da se zamišlja i zamislio je sledeću scenu:

Dečak od oko 13 godina lakim korakom trči uz stazu koja spaja donji i gornji grad stare tvrđave, a za njim juri dvogodišnja ženka vučjaka, bivša graničarka i padobranka Luna. Tačno tri meseca pre nego što će okotiti šest štenadi, tri crna na tatu njufaundlenda i tri braon nalik na nju samu. Dečak trči bez napora, ali je vruće, znoji se i počinje da biva žedan. Zato usporava trk skoro na vrhu, pa skreće desno u malu srednjovekovnu crkvu. U dubokoj hladovini porte, potpuno prazne i veoma retko posećivane u to vreme, zastane i naređuje Luni da sedne i sačeka. Ulazi u tajanstveni mrak iz kog vire mnogogodišnje izbledele freske, pošto se učtivo prekrsti, jer su mu bake objasnile da je takav red, a onda prilazi desno drvenom stočiću na kom su velika vangla puna hladne vode i kutlača u njoj. Pored vangle je srebrni poslužavnik s dve staklene čaše strašno starinskog izgleda. Starica za stolom se blago nasmeši: Žedan si, sine? Pa kutlačom zahvati tajanstvenu tečnost iz izvora koji se nalazi u tamnom uglu crkve i sipa je u jednu čašu. Dečak uzima čašu, čini mu se da ga stara žena na nekog neodoljivo podseća pa naglo ispija vodu.

Mogu li da dobijam i čašu za Lunu?

Naravno, i neka joj je na zdravlje, njoj i njenoj budućoj deci.

Dečak s čuđenjem pogleda u staričino lice, sipa vodu iz čaše na dlan, a pas je ispija ne gubeći ni kap… A posle tri meseca Luna dobila šest naslednika, tri crna na tatu njufaundlenda i tri kao vučjaka na nju.

Dakle, evo šta je, tetka Petko. Grad je pretvoren u jednu ogromnu i neprekidnu kafanu. Kao i ono pre tri-četiri godine, pa još temeljnije. Samo što još u crkvama i školama nisu počeli da otvaraju kafiće, mada neke neobično podsećaju na skoro nestale prave beogradske kafane. Naročito po načinu izražavanja.

Brenan je očigledno prestao da se zamišlja i počeo, nezaustavljivo, da trtlja.

Dobro, dobro, rekla je freska. Nisam te to pitala. Nego šta rade i misle ljudi, blento jedna? Jesu li došli sebi?

Auuu, jezivog li pitanja. Znaš šta, stara? To ću ti ispričati kasnije, čim me prođe ono što sam se zamislio, što je bilo tako mekano i bezbrižno.