Džarvis

Ako je u ovoj zemlji na neku temu potrošeno previše reči i papira, onda su to devedesete godine prošlog veka. Gde je ko bio, šta je radio dok je pucalo, a šta kad je grmelo, istina, odgovornost, pomirenje, Jezda, Dafina, hiperinflacija, mobilizacija, Vinkovci na Mirkovce, Mirkovci na Vinkovce, 200 na sat, gori more, tope se planine… I tako u nedogled, dok od priče ne utrnu zubi. A prava je istina da o devedesetima ne znamo ništa, bar mi, ovdašnji. U redu, za nas su bile užasne, jezive, ali kakve su bile za ostatak sveta? U onom smislu u kom su pedesete bile optimistične, šezdesete i sedamdesete revolucionarne, a osamdesete glamurozne, kakve su bile devedesete? Kad odstranim sve ono što je bilo specifično ovdašnje, lično, ratno, političko, istorijsko i sudbonosno, ostaje samo jedan visoki mršavi Englez iz radničkog Šefilda, slabašnog vokala, ali nenormalne energije.

Ovo je u stvari priča o tri dvanaestogodišnjakinje koje su svako prepodne (u danima kada su išle po podne u školu), radile domaće zadatke uz zvuke koji su dopirali sa pokojnog Trećeg kanala RTS-a. Od otprilike devet ujutru do podneva, Treći kanal se tih godina, verovatno ilegalno, priključivao na satelitski program MTV-ja (koji je tada, verujte mi na reč, bio sasvim dobar, za razliku od onoga u šta se pretvorio danas), VH1 i nemačke programe Viva I i II. Prilično neprilagođene, nesposobne da se na velikom odmoru uključe u razgovor o tome ko je bolji frajer: Ivan Gavrilović ili Željko Šašić, nezainteresovane da zavide onoj iz treće klupe na prugastim crveno-belim helankama, istim kao što ima Ceca, one tri klinke, spontano i nezavisno jedna od druge, pronašle su nekoga ko im je objasnio osnovne principe za lakše snalaženje u životu.

Pored turbo-folka, u to vreme je postojao grandž i postojao je brit-pop. O grandžu nekom drugom prilikom, čujem da se ovih dana vraća i ta moda i ta muzika. Lepo. Što se brit-popa tiče, bili su tu Blur, Oasis, Suede… I bio je Pulp, a u Pulpu, to jest, na čelu Pulpa – Džarvis Koker. Žgoljav, feminiziran, sa neartikulisanim, energičnim pokretima, apsolutno neprivlačan i prilično slabašnog glasa. Za muzičke eksperte, Pulp verovatno nije ništa posebno, što dokazuje i činjenica da su relativno brzo pali u zaborav. U to vreme, u onoj zemlji, sve se rušilo i survavalo samo od sebe. I da nije, pubertet je, po sebi, dovoljno strašna stvar da čoveku sasvim poremeti koncepciju. Pritajeni, pasivno-agresivni bes kojim je odisalo prvo što su čule, Common People, bio je savršena muzička podloga za takav ambijent. Nije to bila nikakva pesma o buntu, revoluciji, o bilo kakvoj reakciji običnih protiv moćnih. Ne, obična pesma u kojoj momak sreće devojku, doduše bogatu, verovatno tajkunsku ćerku, studentkinju vajarstva, koja misli da je baš zanimljivo i privlačno da živi kao obični ljudi, iznajmi vlažan stan u siromašnom kraju, nađe posao u ribarnici i tako živi neko vreme, dok joj on poručuje da sve to nikada neće shvatiti, čak i da iznajmi stan sa bubašvabama, puši krdže i pravi se da nikada nije išla u školu. Neće, jer jedan poziv tati u njenom životu sve rešava. Ona nikada neće morati da gleda kako joj život prolazi mimo njene volje i plana, i nikada neće cirkati, igrati i kresati se naokolo samo zato što nema šta drugo da radi. Hvala bogu, u tim godinama, one tri devojčice niti su probale alkohol i cigarete, o ostalom da ne pričamo, ali su neku svoju istinu u tome namirisale. Tada nisu kapirale da je zapravo bila reč o onoj šefildskoj štroki i dimu, siromašnim kvartovima, razvlačenju bedne plate na ceo mesec i strašnoj podeli na one koji imaju i one koji nemaju. Džarvis se toga sećao iz detinjstva provedenog u radničkom kraju, one su to osećale svuda oko sebe, jer je cela zemlja u kojoj su živele bila jedan džinovski depresivni Šefild.

Svašta su od Džarvisa naučile. Pre svega o dečacima. Da, oni su kreteni. O, da, opaliće tvoju sestru zato što liči na tebe, a sutra će opet doći da zajedno vežbate matematiku (Babies). Naravno da će venuti za nekom sisatom Deborom koju je do sad izvatalo pola škole, ali baš njima, žgoljavima i bubuljičavima, ne bi dala ni u ludilu (Disco 2000) i, da, prvi put je uvek grozno (Do you remember the first time). Ima tu još životnih istina, koje u tim godinama nisu mogle da pojme, ali danas, kad opet slušaju te pesme, kapiraju šta je hteo da im kaže: o muževima, švalerima, o onome kad ga šutneš da bi ispala riba, pa posle nema nazad i, uopšte, kako sa njima treba… Sve te istine, ipak, Džarvis ne saopštava direktno i surovo, već umotano u čudnu, ali efektnu kombinaciju prezira i empatije, podsmeha i razumevanja za ljudske slabosti. Zapravo, onaj tihi gnev u njegovim stihovima je tipično ženski. Oni se biju kad se naljute, mi zvocamo.

Naučio ih je sve što se o primitivnim bićima kakvi su ljudi može naučiti i time ih poštedeo mnogo suza i frustracija, koje njihove vršnjakinje ni tada, a ni kasnije nisu mogle da izbegnu. Na kraju, naučio ih je i kakve su bile devedesete van njihovog sokaka: pomalo kontemplativne, pomalo gnevne, ali nonšalantne, opuštene i mirne. Na kraju se odselio u Pariz, dobio dete, počeo da pravi neku drugačiju muziku i da piše malo banalnije stihove. One tri su odrasle, retko se viđaju, neke su se udale i dobile decu, neke još nisu, ali, i dalje su common people, bez želje da budu nešto drugo.