Dom

Dom je tamo gde je srce… A studentski dom je tamo gde je mesto studiranja. E, baš taj i takav dom mesto je na kom se svašta može videti i čuti, naučiti i doživeti i, uopšte, gde se može steći toliko novih iskustava i saznanja o svetu da, kad jednom za svagda izađe odatle, čovek više nikada ne može biti onaj stari, koji je bio pre nego što se prevario i ušao unutra. Postoji predrasuda, među onima koje put nikada nije naneo u neki od studentskih domova, da su to memljive rupe gde u sobama od šest kvadrata spava po petnaest ljudi i gde se izgladneli i promrzli studenti, bez ikakvog reda i poretka, upuštaju u rizične seksualne odnose po sistemu svako sa svakim. Međutim, stvari ni izbliza ne stoje tako. Što se tiče seksa, jedno nedavno objavljeno istraživanje pokazalo je da svega jedna trećina beogradskih studenata ima redovne seksualne odnose. Kad je vlaga u pitanju, ima je tek ponegde, a uprave domova trude se da taj problem saniraju. Prljavština je promenljiva kategorija i zavisi od stanara sobe i njihovih higijenskih navika i kriterijuma čistoće. Moj prvi susret sa životom u domu odigrao se kasno za ovdašnje prilike, tek na četvrtoj godini fakulteta. Sticajem okolnosti, morala sam da se iselim iz stana u kome sam provela prethodne tri godine, ušuškana u komfor i potpuno zaštićena od onoga što se zove „studentski život“. Razlog da se preselim u dom bio je prilično glupav: kako da završim fakultet, a da nisam iskusila tako nešto. Bilo bi snobovski provesti tako značajan period života u udobnom stanu od četrdesetak kvadrata, na Vračaru, sa divnim gazdama, relativno niskom kirijom, u mirnoj ulici, dvadesetak minuta hoda od fakulteta. Zar da mi život prođe bez opojnih mirisa studentske menze, bez bitke za mesto u čitaonici, čuvanja kvarljive hrane u prozoru? Kako odoleti da bar jednom ne raširim opran veš po radijatoru, stolicama, krevetu? Kako da proživim studentske dane, a da nijednom ne popijem kafu skuvanu na rešou prečnika pet santimetara, koji je inače jedini komad bele tehnike kojim raspolažem? Zaista, pregurati studije bez takvog iskustva čini se kao čist bezobrazluk.

Da biste dobili dobro mesto u studentskom domu, potrebno je da imate dobar prosek ocena, što manje prenetih ispita iz prethodne godine studija i mesečne prihode ispod svakog nivoa ljudskog dostojanstva (ovo svi lažiraju kad konkurišu za dom). Međutim, najpotrebnija stvar nije navedena ni u jednom konkursu, niti će vas o tome obavestiti šalterska službenica iz Studentskog standarda, iako je to možda najvažnija stavka: čelični živci. To što vam je prosek 10, što ste očistili godinu, a roditelji su vam puka sirotinja, još ne znači da ćete dobro proći, odnosno da ćete dobiti dvokrevetnu sobu u domu koji se nalazi u centru grada, sa kupatilom u sobi i menzom u sklopu doma. Najgore tek dolazi i zove se raspodela soba. Ona se obavlja za svaki fakultet posebno i ima dva pojavna oblika – muški i ženski, to jest postoji raspodela za dečake i raspodela za devojčice. Dečaci su prilagodljiviji, svejedno im je s kim će živeti, da li je soba na sunčanoj strani i ne smeta im ako prozor gleda na menzu. Sve to za devojčice je od presudnog značaja. Zato ženske raspodele izgledaju kao bojno polje: dve stotine žena na jednom mestu, u borbi za što bolju sobu. Urlici i pretnje čuju se sa svih strana. Ako je devojka već dobila mesto, ona neće otići dok ne vidi ko joj je cimerka. Svojim očima gledala sam kako jedna devojka vuče drugu za kragnu i urla: „Ne uzimaj tu sobu, ja ću ti biti cimerka! Gledaj me u oči, napraviću ti pakao od života!“ Jadnica kojoj su ove reči bile upućene nije mogla da bekne od šoka, iako je od sobe odustala čim je napadačica progovorila. Ovakve scene sasvim su uobičajene, a neretko padne i čupanje kose, kuknjava, kletve i tome slično. Ljudi iz Studentskog centra Beograd koji rade na raspodeli ne preduzimaju ništa, jer znaju da ne vredi. Ko je lud da se hvata u koštac sa više stotina pomahnitalih žena.

Ne dao vam bog da vam se zalomi soba u ženskom domu. Osim što tu žive isključivo devojke, reč je o mestu na kom su zli prema muškarcima. Imam druga koji tvrdi da nosi suspenzor kad dolazi kod mene, jer u mom domu muškarce na ulazu sačekuje portir sa bejzbol palicom kojom ih prvo raspali po testisima, pa onda pita kod koga idu. Dobro, preteruje, ali u ženskom domu devojke mogu da vas posećuju već od ranih jutarnjih sati, dok muškarci mogu da uđu tek od podneva, a ako baš moraju da dođu ranije, neophodno je da se sve vaše cimerke svečano zakunu pred portirom da nemaju ništa protiv. Svi posetioci i posetiteljke studentskih domova moraju na portirnici da ostave ličnu kartu. Ali, kada dolazi muškarac, nije dovoljna lična karta, već i devojka kod koje ide treba da donese svoju domsku propusnicu i da lično dođe i „preuzme“ svog posetioca. Gadno je kad živite na četvrtom spratu, a dolazi nekoliko muškaraca u malom vremenskom razmaku. (Evo, prolupala sam od takvog kućnog reda, pa mi prethodna rečenica zvuči nemoralno!) Još jedna grozna stvar u ženskom domu jesu žene. Izvela sam računicu – ako u domu žive isključivo devojke, situacija je konstantno ovakva: u idealnim uslovima, u svakoj sedmici u mesecu jedna četvrtina stanarki je u „onim danima“, druga četvrtina prolazi kroz predmenstrualni sindrom, a treća ovulira. Preostala četvrtina primorana je na povlačenje i bežaniju pred naletom hormona prve tri. U praksi, to izgleda ovako: sedim u čitaonici i učim, napolju je preko trideset pet stepeni. Čitaonica je dobro osvetljena i prijatno rashlađena zahvaljujući klima-uređaju. Devojka za stolom do mog šapatom pita da li imam nešto protiv da isključimo klimu jer njoj „bije u glavu“. Odgovaram joj da imam nešto protiv i da to što njoj bije u glavu nije klima. Uvređena, odlazi da uči u sobi. Vraćam se magičnom svetu Huserlove fenomenološke metode, kad eto druge devojke, isključuje neonsku svetiljku koja je baš iznad mene. Tražim objašnjenje, ona kaže „zuji neonka, ne mogu da se skoncentrišem“. I ovu uspevam da eliminišem rečima „kad te ja zazujim, čas ćeš da se skoncentrišeš“. I ova odlazi. Vraćam se Huserlu, kad, neko me kucka po leđima. Treća devojka nudi mi svoju hemijsku olovku, jer moja, grafitna, škripi kad pišem, pa joj smeta. Ovoga puta ja besno izlećem napolje.

U oktobru mi ističe apsolventski staž pa više neću imati pravo na domski smeštaj. Ne razumem zašto sam tužna kad se toga setim.