Brada

Raznih brada ima – staklenih, hipsterskih, šećernih kao tata brada, ženskih, podjednako vašarski atraktivnih, pa svešteničkih, četničkih itd. Znamenite su i filozofske facijalne nošnje. Da brada, ipak, ne čini filozofa, kako latinska sentencija mudro veli, podsetila me je još kao taze studenta filozofije moja baba Novka. Uostalom, s tako mršavim studentskim stažom od sve filozofije smo i mogli usvojiti jedino bradu. Naime, kao brucoša me je, punog sebe, ironično zapitala da li je moja brada – brada znanja ili brada sranja. Iako ova pitalica obično podrazumeva trilemu – brada, osim znalačke i seratorske, može biti i brada zvanja – baba je shvatala da se brada zvanja vrlo često opet svodi na bradu sranja, pa joj je ova redukcija bila sasvim umesna. To je kod nas možda najuočljivije kod popova gde se, ne baš retko, mistifikacijom – vanjštinom mudraca, persone koja nije od ovoga sveta, koja zanemaruje spoljašnji izgled na račun duhovnosti, te joj i brada liči kao da se u njoj svašta može zateći – sranje prikriva zvanjem.

Facijalna kosmatost, naravno, može biti i naprosto stvar zapuštenosti usled lenjosti njenog nosioca. I sam se prihvatam brijača tek nakon pomnog veštačenja pred ogledalom u kupatilu zapitan da li je nonšalantni izgled lika u odrazu prerastao već u zapuštenost, u nepristojnost i težu povredu kućnog reda. Nikada nisam imao jaku, gustu bradu. Ali imam, valjda kao kompenzaciju, poprilično jake i neobično uporne kablove iz nosa. To sam izgleda nasledio od dede iz čijih su nozdrva u snopovima neumorno džikljale dlake, sede i debele, poput žilica praziluka.

Sećam se kako sam brižljivo negovao, kao kakvu nacionalnu dragocenost, prve mestimične dlačice, svoje retko pubertetsko paperje na goluždravom licu, kao prve svima vidljive znake muževnosti. Otprilike iz perioda gordosti nad prvim čekinjicama na licu seže i sledeće sećanje – jednom prilikom smo posle škole svi dečaci iz odeljenja, kolektivno, gotovo komisijski, pošli iza jednog zida da proverimo da li drugar zaista govori istinu da mu je i donja brada počela da pupi. Bili smo fascinirani s jednom-dve bruce izrasle na ćosavom mu brežuljku iznad piše – bio je uistinu prvi brucoš među nama.

Vremenom se, međutim, brižljivo negovana filozofska bradica počela drsko odmetati u pravu zapuštenost, te me je Novka odlučila opomenuti – šta puštaš tu bradu, ko neki četnik. Naravno, odmah sam u svoju odbranu potegnuo Marksa, preteču babi omiljenih partizana, čija je brada bila daleko impozantnija od svih četničkih. Brada, dakle, podrazumeva različita značenja. Maljavost na licu može sugerisati seksualnu zrelost i karakternu dominantnost. Puštanje brade isto tako može predstavljati čin slobode, neukrotivost. Brada može biti i obeležje ozbiljnosti i stasale pameti. Pa ipak, iako brada nipošto nije jednoznačna, upravo su ove ustaljene konotacije odgovorne što sve brojniji hipsterski picopevci mogu izgledati tako iritantno. Ta iritacija proizlazi iz otpora relativizaciji značenja bradatosti i, sledstveno, demokratizaciji prava da se nosi brada. Usled pseudoozbiljnog i kvaziintelektualnog izgleda, uostalom i usled hiperurednih im brada što samo po sebi kao da predstavlja protivrečje u pojmu (poput drvenog gvožđa), ovim pozerčićima izgled bradonje stoji – i estetski i moralno – kao piletu sise.

Brada, biće, ipak mora da se zasluži.