Boga

Boga je deci uvek onaj dobri.

Svoj svojoj dobroti unatoč, dugo me nije spasavao bakine ili nađikine grdnje kada bih se pred spavanje falš prekrstila ili pogrešno zaustila Očenaš. Džaba to što su i one same tvrdile da dobri Boga razume sve ljude.

„Moj Očenaš ne razume i što da ga učim“, mislila sam u sebi.

Još dugo nisam shvatala šta je kod Boge dobro. Ni kada je gos’n popa po prvi put svetio vodicu, pa sam ga pitala da li smem sad i ja njega malo da poprskam bosiljkačom. Nije mi dao, a posle sam dobila i što nisam tražila. Ni kada sam plakala da hoću da budem mala nova mlada kao druge devojčice što su išle kod nađike u crkvu. Ni kada me je baka iz zabavišta jedini put krišom odvela u crkvenu opštinu na Svetog Savu.

„Deklamovaćeš prid Gospodinom i dobićeš paketić.“

Sedele smo u skamijama i čekale naš red, kad me ona upita i šta ću pevati:

„Jal’ Himnu Svetom Savi, il’ Vsi jazici, il’…“

Sva ushićena, uzviknula sam:

„Pevaću mu Hull a pelyhes, fehér hó!“

Gromoglasno, horsko „iii-ju!“ nazočnih, većinom baba sa ‘ladnim trajnama, furtom nas je ispratilo iz čitaonice. Dašta da sam i kod kuće još kako videla svoga boga kad se strašni porodični sud skupio da veća o kazni za nepočinstvo javnog brukanja bake pred njenim drugaricama, pa još na svetac.

Bratovo krštenje u manastiru u kom je tatina rođena tetka bila igumanija takođe je bilo poučno. Tada sam je po prvi put i videla, iako je važila za polu-mitsko biće koje piše mom dedi. Odmah sam je prepoznala po plavim očima koje su nasledili svi osim mene. Bajkovito okruženje manastira toliko je oduševilo mog dvogodišnjeg brata da je gos’n popi tokom krštenja turio prst u uvo. Osim toga, tamo su se odigrale i dve epizode čiji epilog nije ispao neki veći porodični škandal isključivo delovanjem dobrote neke druge vrste.

Tetka Mica je sedela na jednom, a nas četvoro na drugom krevetu njene asketske sobe. Još uvek pamtim to bledo lice, krupne oči i uspravno, smireno držanje. Moj otac je energično i glasno pričao o poslu, sermiji i deci. Na kraju je počeo i da kuka što, eto, nije bolje. Tetka je pokušala da ga ohrabri:

„Polako, biće. Samo hvali Boga što imaš sve što ti treba.“

„Slušaj, tetka! Mani me te tvoje priče. Tvoj pos’o je da sediš ovde i moliš se bogu, a ja znam moj po…“

Tetkin pogled ga je presekao u po reči. Ućutkati našeg oca pogledom bio je do tada neviđeni prizor koji nas je sve ostavio bez daha.

„Daće dobri Boga da jednom shvatiš“, rekla je i rukom pokazala da je vreme da pođemo. Roditelji su potom nekuda iščezli, a brat i ja smo otišli da cunjamo po porti.

Shvatila sam da je moj otac nečim povredio tetka Micu: to što je rekao prosto nije bilo lepo. Dok sam razmišljala zašto, tetka se najednom stvorila pored mene i upitala me za školu. Hvalila sam se da sam dobar đak: učimo pesmice, pišemo slova i brojeve. Strpljivo me je i sa osmehom saslušala:

„A jel’ znaš Očenaš?“

Stresla sam se od stida koji me je netom obuzeo. Eto, znam na čim nebo stoji, sve petice, a nisam kadra da naučim jednu pesmičicu. A lepo su mi govorili! Taman kad sam pomislila da sledi još jedan onaj pogled i grdnja, tetka me samo pogladi po glavi i reče:

„Dobro je i to znati.“

Kao bez duše sam utrčala u crkvu unezvereno tražeći onu crvenu knjižicu. Kada su mi monahinje konačno dale crkveni kalendar, zavukla sam se u zvonaru i sedela tamo sve dok ga nisam utuvila. Zašto? Zato što se ono stvarno važno uvek dobro pozna.

Ova spoznaja me otada pohodi u obličju najrazličitijih, divnih ljudi. Tada trogodišnja Ana, danas već devojčurak, igrala se sa mnom negde na obali jezera Mičigen. Pitala me je nešto, ja nisam znala, a ona je samo slegnula ramenima:

„Nema veze, pitaćemo Isusa.“

„A kako ćemo ga pitati?“ Zapanjeno sam gledala u nju dok se iz kuće čuo prigušen smeh njen bake.

Do večeri je već cela porodica znala da mi je Ana objasnila kako se to radi: „Opereš zube i obučeš pižamu. Sklopiš ruke i zatvoriš oči. Onda mu pre spavanja sve kažeš. Pitaš šta ne znaš i zamoliš ga da čuva sve ljude i ceo svet. Dok spavaš, on ti sve šapne na uvo. I onda sve znaš kad se probudiš.“

Dobri Boga je, dakako, ukućanima oprostio virenje iza vrata i kikotanje dok me je uveče učila kako se to radi, kao i onu bežaniju od stola kada me je ujutru, onako usput, za doručkom upitala: „Jel’ sad znaš?“

Fra Bože je, opet, usred Bosne ponosne imao sličnu situaciju: osmogodišnjem sinu bivšeg generala JNA nikako nije bilo jasno ko je ili šta je to Bog.

„Kako to umro, a i dalje živ?“, čudio se dečak izlazeći sa veronauke.

Zapade posle toga fra Božu da služi i nedeljnu misu. U prvom redu odmah je spazio malog Ivu sa ćaćom. Netremice ga je gledao tokom cele mise, ni disao nije. Na kraju, dok je fra Bože još uvek u svečanoj misnici pozdravljao pastvu na izlazu iz crkve, mali Ivo uzviknu:

„Fra Bože, nisam znao das’ ti bog!“

Dok su se okolo svi uzdržavali da ne prasnu u smeh, fra Bože samo zbunjeno reče:

„Ja, šta ćeš… Et’, sad znaš…“

A mali Ivo će na to: „Al’, neka, neka… Dobar si ti meni, dooobar!“