Biseri

„Moj brat je lep kao sunce kad se popne na visoke štikle!“ Rečenicu ispisuje na tabli Biljana, prelepim rukopisom. Ustaje dečak. Prepoznaje rečenicu iz svog pisanog zadatka. Smeška se stidljivo. Ovo je čas kada kolektivno ispravljamo greške i lovimo bisere. Učenici vole ove časove, raduju im se i nestrpljivo ih čekaju. Šta to ne valja u ovoj rečenici? Ko se tu penje na visoke štikle i ko je lep? Sunce ili brat? Sami raščlanjuju rečenicu i čiste je od njenog „bisernog“ sadržaja. Beše to vreme muških cipela sa onim debelim petama od nekoliko centimetara. Neki učenik završnog razreda usudio se da ih obuje, i mlađi brat je, zadivljen starijim, o tome nadahnuto pisao u zadatku. Obradovao je svoje drugare ne shvatajući čemu se toliko smeju. Rečenica je našla mesto u notesu na čijim koricama je pisalo „Biseri mojih učenika“. Naša učiteljica je zatražila „cipale“ u prodavnici obuće! Bio tekst „Canine cipele“. Pola razreda čitalo da su to Canine cipale. I bi po onoj „rugala se ruga…“.

Bisere nam je ostavio u nasleđe naš nastavnik maternjeg jezika i književnosti. Pamtim jedan čas kad ispravljamo pismeni zadatak, a on sebi u bradu govori da je to pisani, daleko je to od pismenih, i počinje da nam čita: „Mali Mile je voleo da se igra. Uvek se igrao milicajaca. Onda je mali Mile polako postajao veliki. I postao je milicajac.“ Biser zadatak. Ne kazuje ništa. Osim da je mali Mile voleo da se igra milicajaca. Zbunjeni i nenaviknuti na njegov stil rada, pisali smo na razne teme, dotad ih nije bilo u školi, i vodili računa kako šta kazujemo, a sve vođeni strahom da ne budemo polazna osnova za „biser analize“. A mali Mile je zbilja postao policajac! Moj nastavnik, kasnije moj kolega, reče mi jednom: „Čovek mali, a znao je odmah šta želi, čemu stremi, i jednostavno to rekao. Smejali smo se. Danas me zaustavio na putu. Uljudan i kulturan taj naš mali Mile!“

Razgovor u zbornici nastavismo baš u vezi sa biserima. Kolege su naćulile uši. Da se ne muče, priredili smo im malu obuku o stilu i čistoti jezika. Tema zadatka bila je „Svako vreme ima svoje breme“. Godine su sedamdesete, pri kraju. Moj učenik počinje ovako: „Nekad je bilo teško, danas izdržati se ne može!“ Učenica piše: „Jako mi je bilo teško kad sam morala ići kod onkologa zato što sam se plašila da će mi se rugati deca kad počnem da nosim naočale.“ Treća misao koju pišemo na tabli glasi: „Moj deda kaže da nije bilo lako pod Turcima, pod Švabama da se ne spominje, a zulumu danas sudiće neko jači od tvog dede, junače moj!“

Žagor je bio u usponu. Poruke su stizale jasne i nedvosmislene, da su moji učenici hrabri, a da bi mogla stradati zbog toga što deca slušaju šta dede pričaju, da Tanja, potrudi se da objasni njena učiteljica, živi okružena starijom braćom i sestrama pa stalno gura u svoj rečnik reči koje ne bi trebalo. Kolega Nemanja, geograf, večito sa cigaretom, reče da više voli kad se bavimo gramatičko-pravopisnim greškama, te da ostavimo sadržinu, logiku i misaone konstrukcije jezičarima. Na temu „Opomena čoveku“, učenik piše: „Nastavnica je meni rekla da ne idem malen ispod zvijezda, a ona je baš malena. Kad sam to rekao na času, one njene odlikašice su nasrnule na mene i izrugivale se meni da sam plako.“ Dragi naš Bavarčić! Mamino čobanče požurilo nazad u zavičaj. Metak ga je našao u prvim danima rata u Bosni. Njegov hod ispod zvezda završen je naprasno i prerano.

Pelcovana još u osnovnoj školi, sa strašću beležim jezička iskakanja. U Učiteljskoj školi, u Sremskim Karlovcima, odgovara Vjeročka istoriju. Odlično teče njen odgovor dok ne zaključi: „Posle te bitke, veliki ratnik je crko!“ Prof. Anka Popović počinje da krivi usne, ne znamo da li za plakanje ili smeh, mi vrištimo i skačemo sa mesta, zvono prekida neobičan trenutak. Teku uspomene, sveže i žive, kao da je juče bilo. Opet čas istorije. Inspektor na času. „Dukićeva, šta radite?“, čujem zategnuti profesorkin glas. Odgovaram da gledam nežno proleće i da najviše volim taj trenutak kad je šuma pored Dunava u zelenoj izmaglici, kad se lišće samo sluti… Pamtim zaleđeni izraz lica moje profesorke. Dva meseca me ignorisala. Iskakanje pred inspektorom! Danas iskakanja koliko hoćeš. Prenose ih, neumorno. Ne postizavam, šaleći se pravdam što ih ne beležim.

Ovo sam zabeležila, krajem osamdesetih. Zbirna analiza povezanosti udruženog rada i obrazovanja je u mojim rukama. Iz svih glavnih gradova republika i pokrajina stigli su radovi, dobri i sadržajni. Sve spremno za slanje učesnicima, čekam još prilog iz jedne velike novosadske fabrike. Umnožavam da i ovo stigne svima, pakujem i šaljem. Čitam pažljivo prilog iz fabrike i… šok! Na jednom mestu piše: „Spermanentno obrazovanje…“ Ne čitam dalje. U panici sam. Sekretar društveno-političke organizacije, nekad je radio u tom preduzeću, smeje se i smiruje me rečima da neće niko primetiti. Primetili! Za savetovanje, koje je usledilo, bi ispravljena greška. Permanentno obrazovanje, radnički univerziteti, znanje merilo uspešnosti jednog društva…

Šta su danas merila uspeha? Mali Mile i ne sluti kakav je dar poklonio svima nama, jednog dana, na jednom času ispravke pismenog/pisanog zadatka. Korona, otuđenost, nastava bez nastavnika, ekrani nisu baš dobri učitelji, histerija u naslovima, mreže, mrzoljubi i razvrstavanja, bojenja i docrtavanja, i jeziku je sve teže da bude u funkciji dobrog i korisnog. Uhvatim sebe kako, bespomoćna i prečesto ljuta, posle konzumiranja medijskih sadržaja, izgovaram ono Teofilovo: „Jeste, samo što nije!“ A na fotografiji, upravo mi stigla, drugarica čita novine, unuci gledaju u telefon, snajka drži kompjuter na krilu. Zdenka piše: „Al’ se nadivanismo!“