Bez prtljaga

Šta je, ko je, gde je, ne znam iako čuči stalno tu oko mene. kao vazduh. kao duh, kao zao pandur i kao moj najbolji drug. Uzimam boju bilo koju i hoću da naslikam ne znam šta. Pauk se spušta sa plafona na platno i odsutno zuri u belinu baš kao i ja. Belo slikarsko platno je kao sneg koji je tek pao, po kome treba da ostaviš nekakav trag dok ideš svojim putem.

***

Uđem, izađem, otvorim, zatvorim, upalim svetlo, ugasim svetlo, dok mi je u ruci, kao žvaka, zalepljena kvaka od mraka. Kuda god, truo je pod. Gde god da krenem, moram da skrenem, svuda nalickani đavoli i fensi babaroge pljuju i truju. Ali ipak biću dobar i biću svoj, iako ovaj svet nimalo nije moj.

***

Pune fioke pitanja bez odgovora i odgovora koji nemaju nikakvog smisla. Pravo malo bogatstvo u kome se može do mile volje uživati u prijatnoj neodlučnosti. Oni koji su sekli na panju mudrosti ostali su zbunjeni sa blatom zaludnosti do lakata.

***

Igram se sa sobom, igram se sa drugima, igram se kad nije za igru. Igram se kad mi kažu da se ne igram. Igram se sa svim i svačim. Igram se kad sam sam i okružen tamnim pretećim oblacima, kad sam na plaži, pred oluju, po kiši, po snegu.

***

Kako ljude naterati da budu bolji? Uzeti batinu ili im usaditi ljubav u srce i učiniti da plaču, da se smeju, sejati ljubav kao travu preko svega, da razumeju sve do kraja, ili im pokazati ambis u koji će pasti ako ne budu pazili jedni na druge i sve oko sebe.

***

Pitanje je nagradno i mogu učestvovati svi. Kao nagradu svi dobijaju dobru volju da učine sve što su dobrotom započeli. Daljinski u ruci je kao pištolj na slepoočnici. Šaržer je pun do vrha mecima sa osiromašenim smislom. Sam ručam, sam spavam, sam pijem kafu, kad ustanem, sam sebi ulepšavam i useravam život. Sam odlučujem o svemu, sam idem kroz život, sam gledam kad se kišne kapi slivaju niz prozor, sam se grejem na suncu. Sam sam u svom raju i zatvoru. Sam sebe mučim, sam se oslobađam, sam se porađam.

***

Teško je mravu kad mu neko stane na mravinjak, teško je komarcu kad ga zaprašuju otrovom, teško je travi koju suši žega, teško je snegu koji se topi, teško je potocima koji presušuju i ribama u njima, teško je leptirima koju su osuđeni na jedan dan života, teško je ekserima koje vekovima biju u glavu, teško je rečima kad ih budale uzimaju u usta, teško je ljudima sa okovima i slobodi kad se kao ilegalac probija kroz barikade da robovima kaže da pođu za njom. Sve je mnogo teško, samo je lako i najlakše odustati od svega.

***

Još malo pa će tražiti dozvole psima za lutanje, pticama za letenje, lišću za listanje, suncu za sijanje, oblacima za lebdenje, dozvole stolici za sedenje, glavi za mišljenje, strmoj ravni za strminu, sitnom pesku za sitninu, snegu za belinu, noći za crninu, ćoškovima za ćoškarenje, starima za starenje, deci za igru. A šta tek reći za zvezde koje bez dozvole sjajem snove huškaju i povetarce koji ilegalno švercuju slobodan dah… Moderna tehnologija zaposlena kod đavola bije govnavom motkom po ono malo zdravog razuma što je nekako preostalo.

***

Neko gleda gore, neko dole. Gde god da gledaš, i šta god da imaš ili nemaš, misliš ili ne misliš, gleda te neko i biće ti na kraju onako kako si zaslužio. Kad se najmanje nadam, nađem sebe negde u prašini ispod kreveta, ispod lišća, u dvorištu, ispod natrpanih crteža kojima sam pokušavao da uđem sebi u trag. Ne volim duge tekstove, duge priče, obilne ručkove, duge veze, dugačke pantalone, dugu kosu. Ne volim duge cevi kroz koje treba da se puzi. Ne podnosim duga predavanja, referate, tupljenja, gnjavaže, beskrajna ponizna dupeuvlačenja, akanje reči, silovanje tišine. Ne volim da slušam tupadžije i da ponizno, širom otvorenih očiju, slušam seratore.

***

Ponekad čovek ne može sa sobom, sa drugima, sa drugima u sebi, sobom u drugima. Sa svim i svačim. Sa ničim. Ponekad je sve magla u kojoj stojiš sam pred velikim beskrajem očekujući čudo koje će ti doneti sve što želiš. Sednem u svoj voz i odem tamo daleko skroz. Bez prtljaga, dokumenata, karte i voznog reda putujem, priznajem često na to skrovito mesto gde je sve široko i duboko, i gde sve se otvara i gde je baš sve moguće. Vozim sam kao duh iako puta nema, ni putokaza, i ne znam gde, kako, kuda, ni zbog čega. Idem tamo iza svega, gde je sve tiho i svetlo. Držim svoj mali smešni volan u rukama i ne brinem jer taj put je moje putovanje u beskraj.

***

Preko glave baci sve što imaš, ostaće ti ništa u kome će biti sve. Spavao sam okrenut nalevo, ustao, stao na levu nogu, kafu pio desnom rukom, a mislim o levim stvarima. Kad sam izašao iz kuće, nekako sam skrenuo levo. Odlazim na leva mesta, sedim sa nekim levim ljudima, interesuju me neke leve stvari, žene koje mi se sviđaju su neke leve i uopšte vodim neki levi život.