Bašta, tišina, otadžbina

“Kad hoću da vidim bašte, zažmurim”, Albert Samain. Ova rečenica uvod je u deseto poglavlje Pisama iz Norveške Isidore Sekulić. Pre mnogo godina, dok sam u hladu breza pokraj Ibra prvi put čitala Pisma, ovaj citat mi je uronio u pamćenje kao snežni vrhovi Trolstigena u septembarsku maglu.

foto: privatna arhiva

Na jednom času geografije u sedmom razredu jedva sam uspela da na mapi sveta pronađem Norvešku, zbog čega sam za kaznu ostatak časa provela stojeći u ćošku učionice. Moj profesor Ildža bio je prek čovek, a ni on, ni ja tada nismo znali da sever nije samo strana sveta, ni lekcija iz geografije. Sever je borba za opstanak, otimanje svakog pedlja zemlje od planina i mora, retkog sunca od olujnih oblaka i traženje zaklona od vetra za bašte i za ljude.

Odmah iza te rečenice u sećanje mi se iz istog poglavlja urezao citat Leona Bloa: “Tišina je moja otadžbina”.

Često, pri čitanju, u naše sećanje volšebno se nastanjuju rečenice koje ćemo tek u budućnosti sresti i razumeti. Ove dve rečenice izronile su iz mog sećanja nekih tridesetak godina kasnije.

Tada sam već nekoliko puta pregazila vrhove Trolstigena, ostavila trag stopala u snegovima polarnog kruga, pljunula više puta u severno ledeno more sa litica mnogih fjordova, rasadila prve strukove zevalice, napravila med od maslačka i ubrala prve, pa druge, pa mnoge bundeve u mom norveškom vrtu.

Norveška je postala moja nova domovina, tišina moja otadžbina, žmurila sam sve češće i videla bašte, a svet je od mene bivao sve dalje i dalje.

Zevalice.

Mislim da je od njih sve počelo. “Od prirode je jača samo magija”, rekao mi je jednom deda Josif kada smo, nakon zalivanja bašte, seli u zaklon belog duda. On mi je zapravo bio pradeda, uz to i nerođeni, mada to i nije važno za ovu priču. Retko smo razgovarali pre nego što sednemo na drvenu klupu, na ćilim, takva su bila pravila. Obično bismo samo hodali kroz baštu stare porodične kuće u Vučitrnu, on je zalivao, a ja sam punila kofe, otvarala i zatvarala cvetove zevalice i jurila leptire. Tek kada bismo seli, pružio bi mi lulu od ćilibara da je napunim duvanom i nešto važno bi mi rekao poput one rečenice. Kada bi zapalio, opet bi nastupila tišina, ja sam mislila o onome što je rekao, malo se vrpoljila na grubo predenom ćilimu jer me je bockao, i mislila kako ću posle da dohvatim dudove. U našoj tišini čulo bi se samo pucketanje duvana i po koja kap vode koja bi otpala sa nekog lista. Bila sam sigurna da moj nerođeni pradeda kolutove dima otpuhuje niz vojvođanske ravnice, odakle je jednom davno, zbog nekog rata, morao da ode.

Tikve.

One su stigle kasnije. Uvek sam dobro pazila sa kim tikve sadim, time su me plašili kad sam bila mala, da bi mi se tikve mogle o glavu razbiti ako ne pazim sa kim ih sadim. Sanjala sam da se kroz polje za mnom kotrlja džinovska tikva da mi se razbije o glavu, jer to je tikvama glavni posao, a nama je glavni posao da bežimo, a onda sam porasla i više niti sanjam, niti bežim, sada sadim džinovske suncokrete i džinovske tikve u svojoj severnoj bašti, pa ćemo još videti ko će kome glave doći. Sada iz semena tikvi opet, ko zna po koji put, gajim nadu, među njihovim listovima tražim osmeh, koji često zagubim, i njihovim ogromnim, žutim cvetovima u predvečerje šapućem: “Pratio vam Ljuba veru da će se vratiti kada jednom bude bolje”, pa onda spustim glas i kažem još i: “To jednom, to vam ne postoji, ali nemojte nikome da kažete”, a oni, zvonki cvetovi mojih tikvi se zatresu, umiru od smeha na taj moj vic.

Endelig.

Kada prvo drvo olista i prava krošnja procveta u nekoj severnoj avliji, ljudi ovde prestaju da jedni druge pozdravljaju sa “zdravo, dobar dan, kako si, a kako si ti i tvoji svi”. Oni hodaju ulicama glava uprtih u krošnje, često se zato sudaraju, nose kutije sladoleda ispod pazuha, zastaju kod svakog drveta i blenu, veličanstveno blenu. Tada potpuni stranci jedni drugima govore “endelig” – “endelig” (nor. konačno), smeše se jedni na druge širokim roze osmesima. Endelig je konačnost i nakon njega ne postoji nazad, zima se udaljava, dan se rasteže kao žvaka, maršira ka ponoći. Kada to izgovaraju, to zvuči kao sloboda.

Maslačak.

Šumske proplanke, severne bašte, tu i tamo neki hidrofor, napukline na zgradama i asfaltu ovde tek krajem aprila u žuto oboje kraljevi livada – maslačci. Kočopere se uzduž i popreko svoje nove otadžbine, kuda ih je vetar prošle jeseni razbacao. To se desi preko noći i tamo gde koliko juče nije bilo ni najave cvetanja, danas se šepure njihove sunčane glave. Igraju na faktor iznenađenja, jer proleće nailazi hirovito, pa često iz jednog bokora nikne njih pet. Nemoguće ih je zaustaviti, niti sprečiti.

Liče mi na studente u Srbiji.

Ko se bar malo razume u maslačke i studente razumeće.