Aforizam

Ustajem pre ukućana, dok se još rubovi trenutka nisu natrunili zahtevima zbilje, pepelom histerije užurbanog sveta. Zatim u okrnjenu šolju dodajem po kašičicu nes-kafe, šećera i mleka u prahu i sve to prelivam kipućim grotlom. Mirisne senzacije bore se za prevlast, cakli se opasno oko cigarete, a „kičma pepela polako truni“ (Kiš). Osvajam nestalni presto fotelje i iz obilja rasutog po podu uzimam paketić knjižica. To su uglavnom tanka delca u jeftinim odeždama. Ali, ko je još video nakinđurenog mudraca? I počinje jutarnje poklonjenje „neočešljanim mislima“.

Kažu da je navika okov za slobodne. U ovom slučaju, ne slažem se s tim. Opore i slatke pilule aforizama bistre um i protresaju sve predrasude. Čitanje možda jeste „divna koještarija“, ali nam britko uskraćuje pravo da se pozivamo na nevinost. Aforizme ni u najgorem bunilu ne treba čitati redom. Ostavimo strojeve korake i plitke hijerarhije tamo gde im je i mesto. Slučajnost izbora, preskakanje, lični lavirinti – neprikosnoveno su pravo svakog čitača.

Postoji u Pismima iz Italije Ljubomira Nenadovića jedna prelepa scena u kojoj bolesni vladika Njegoš nutka probranim, zrelim kriškama pomorandži putopisca iz Srbije, dragog sagovornika i sabrata po peru. E, sa tom pažljivošću i ljubavlju treba birati kriščice aforizama, uživajući u „rasponu sažetosti“ (termin M.P.). One neće uvek biti slatke, med na ustima često se pretvara u gorčinu u stomaku, ali to je suština aforizma. Jer on je upravo to – esencija energije, ushit slasti, prelest sumnje, raskoš smisla u škrtosti reči.

Ovog jutra tu su četiri majstora-mudrijaša. Poklon mašte dopušta da osetim njihovo prisustvo, sipljivi dah, opori miris duvana iz lule, šuštanje štofa starinskih odela. Nije to mistika razgovora sa mrtvima – to je jedan od načina da se opstane među živima. U palimpsestu pamćenja podsećaju me na sudbinsku raspetost čoveka između burnog beskraja želja i sapetih granica mogućnosti.

Prvo nailazi Emil Sioran – učeni pakosnik i lupež ponora. Tumara ivicom provalije stežući dršku svog okovanog štapa. Zamišlja da je Mojsije pod čijim udarom će iz samog kamena poteći sumnja. Traži reči i misli dovoljno svirepe da raskomadaju svet pre nego što se raspline u haosu svojih pometnji. Kaže nam da nije teško biti dubok („dovoljno je da nas preplave sopstvene mane“) i da prestajemo da budemo mladi u momentu kad više ne biramo svoje neprijatelje, već grabimo one koji su nam pod rukom. I nastavlja da njuška bezdan života, tu izvesnu „ravnotežu neprilika“.

Embrouz Birs apostol je mizantropije i cinizma. Prezire napadno sveznanje – „prašinu istresenu iz knjige u praznu glavu“. Ovog naoružanog, zajedljivog novinara, astmatičara koji piše isključivo noću, dobošara, pa majora u vojsci uvek zamišljam na prašnjavoj železničkoj postaji San Franciska razočaranog što ga draga nije sačekala nakon rata. Pri tom previđa bizarnu činjenicu da je iz vojne podjednako strastvena pisma pisao verenici i njenoj rođenoj sestri! Početak je veka, vreme „neznanja, žvakanja duvana, neukusnog odevanja, neotesanih manira i sveopšteg varvarstva“ (zvuči poznato, zar ne?). Birs je zanimljiv lik, zna da ambicioznog čoveka „vređaju neprijatelji za života, a ismevaju prijatelji posle smrti“ i da je bogatstvo „ušteđevina mnogih u rukama jednog“. Pa ipak, iako svestan da je drukčije „ništa bolje“, u osmoj deceniji, kao krepki starac, priključuje se komitama Panča Vile. Iz tog rata se ne vraća, a Amerika se u vrtlogu verzija pita da li se ubio ili je opet sve povukao za nos sklonivši se na neko mirno mesto – daleko od gnjavatora koji „pričaju kad mi želimo da samo slušaju“.

Duško Radović, „narogušen i ljut sav“, čuva uspomenu na vreme kad su se mladi „drogirali hlebom“, ako su mogli da ga nabave. Gotovo ne gasi cigaretu, džepovi su mu puni ispisanih papirića (gubi ih, rasipa), nesanica mu je stalni poslodavac, niže lirske brojanice svoje poetike. Zalazi u birane kafane – gde ljude cene zbog mana, a ne dosadnih vrlina. Ponekad, u pola reči, na tren ili dva – zadrema. Ostatak vremena ovaj šarmantni namćor „buši rupe u ledu, da bi mogao disati“. Uči nas da neke ljude život voli, a druge „jedva podnosi“. Ali zato, onaj ko ume da voli treba samo to da čini. Decu, recimo, treba voleti i kad su kriva „jer će ih život kažnjavati i kad nisu“. Pa, zatim opomena – „Neki muškarci su u stanju da usreće mnogo žena, a neki jedva uspeju da unesreće samo jednu“; i suština – „Pošto se rodimo prvo naučimo da govorimo, pa tek onda da mislimo. Zakasnimo na početku i nikad više da stignemo“. Možda bi bilo bolje da je više onih „kojih bismo se mogli plašiti ili stideti“, ili da je u životu moguće biti „malo cvet, malo ptica, malo riba – sve po malo“.

Poljskog genija Stanislava Ježija Leca nekako uvek zamišljam kraj krigle piva, dok polako otpija ne dopuštajući da mu s lica utrne zagonetni, blagi osmeh. Zna da samo kosci čuju kako trava raste, ta dva puta je u logoru kopao sebi raku. Živi u zemlji i sistemu ljudskih ruševina, a teši se da ga je „možda Bog izabrao za ateistu“. Zločin je „ubiti čoveka u sebi“, a mera veličine – „udaljenost od zločina“. Svedoči da je „Haos red uništen pri stvaranju sveta“ i da je „ideju moguće dognjaviti do kraja“. Svejedno, „uvek postoji još oštrija tupost“, a i večnost je sada manje konačna i trajna.

Iznenada, budi se grad. Njegovo podbulo lice trezni reska svežina dana. Vreme je za zadati život koji će me uskoro natkriliti. No, za danas sam se već snabdeo potrebnim mudrostima ushićenja, razloga i gorčina.