Adio, mare

Svakog proleća prve kiše postavljale su mi pitanje kuda i kada ćemo na more? Sa kojih obala ću posmatrati zoru i suton, kad sve utihne i sunce veće, crvenije i blaže polako uranja u pozlaćeno, smireno plavetnilo, galebovi žurno lete svojoj kući, svici i cvrčci preuzimaju vlast?

foto: pexels

Roditelji su me od osme do jedanaeste godine slali u dom Jadranske straže u Omišu blizu Splita. Odbacujem uspomene na leta detinjstva. Vreme uživanja na raznim morima računam od 1950. Atlantski okean sam doživeo na plažama Floride i Kube, kupao sam se u moru u Nemačkoj, Francuskoj, Tunisu, Izraelu, Egiptu, Turskoj i Grčkoj. Nije malo, ali koliko je tek plaža koje nisam upoznao, peščanih, šljunkovitih, stenovitih, ponekad tihih, često olujama izloženih, koje nikad neću upoznati?

Jadranska letovališta sam upoznao od Portoroža do Ulcinja. Ne bih sad najlepšem dodeljivao pehar, stepen sreće nije zavisio od turističke ponude i od toga kako je more izvolelo sebe da prikaže jedne ili druge godine, nego sa kim sam bio i kako sam se proveo. Najčešće sam leto provodio na Slovenskoj plaži u Budvi. Dvadesetak puta, možda i više. Poneo bih pisaću mašinu – laptopovi nisu postojali ni u romanima naučne fantastike. Ujutro pre sedam odlazio bih da postavim suncobran, ležajeve i plivao bar pola sata, smišljao šta ću da pišem, pa sedao na terasu, gledao u more i pisao. Tako je nastao roman o Dioklecijanu.

Jednom smo moja žena i ja otplivali dosta daleko, ona je bacila pogled na mnoštvo hotela i pitala me onim svojim neposrednim jezikom šta biva sa svim tim govnima i pišaćkom iza tolikih balkona i prozora? Smešeći se odgovorio sam joj: „Šta ti misliš? Da li ih specijalno pumpaju na vrh Lovćena?“

Nije nam smetalo. More brzo izlazi na kraj sa prirodnim ljudskim i životinjskim otpacima. Sa plastikom ne. Plastike se iz tog vremena ne sećam.

Pre dvadesetak godina, možda i ranije, Budva je počela da gubi svoj šarm. Obala se pretvorila u vašarište, predveče bi sa deset strana istovremeno krenulo takmičenje u galami, koju neki nazivaju muzikom; takmičenje u uništavanju uživanja u morskim noćima. Počeli smo da otkrivamo Grčku, ustanovili da je čak i jeftinija od Crne Gore. Tragali smo za mestima u kojima ima što manje razmetljivih turista. Ima još uvek takvih mesta, mogu da se nađu.

Prošle godine sam išao na Pilion. Tako se zovu i planina i poluostrvo, nedaleko od Soluna. Osim bogova i drugih likova iz mitologije tamo uglavnom letuju Grci i Srbi koji su otkrili taj primorski raj. Kako je opstao? Jednostavno, preko planine nisu izgrađeni čestiti drumovi. Od grada Volosa se ide loše obeleženim putem koji povremeno liči na kozju stazu. Mestimice jedva dva automobila mogu čestito da se mimoiđu. Serpentine strme, nikako da pukne pogled na more, najzad vrtoglava nizbrdica. Autobusa nema, dublje na poluostrvu ne bi mogli da se provuku. Na Pilionu postoji i zimski turizam, važi za solunsko skijalište. Brdska sela kao u Alpima. Ima divljih veprova i lisica. Manastirčić do manastirčića, vila do vile, krčma do krčme. Mesto u kome smo letovali zove se Agios Joanis, hotel Karaukanis bič.

Nikada nemojte verovati prospektima. Pisalo je da hotel ima lift. To je za mene bilo važno. Nisu lagali, lift postoji, ali je kretao tek sa sprata na kome je bila moja soba, a do njega sam morao da se penjem ili stazom koja strmija ne može biti, ili za mene jezovitim stepenicama, kao da mi je soba najmanje na osmoj etaži. Nije bilo šanse da ujutru, pre doručka, skoknem malo do mora da se isplivam, jedva sam silazio uz pomoć porodice, ni u more nisam mogao sam. Kada bih posle svih peripetija zaplivao, veoma brzo bih se umorio. Dakako svestan svojih devedeset godina, bio sam ipak veoma razočaran u sebe.

Međutim, pogled sa moje terase bio je neverovatno lep. Nisam više mogao intimno da se družim sa beskrajnim plavetnilom, ali smo se voleli uz fizičku distancu. Kao da imamo koronu – more i ja. Kada bih ujutru oko sedam posmatrao nekolicinu starijih ljudi kako šire peškire i zajedno zaplivaju u pravcu sunca koje se upravo rađa, ipak bih osetio zavist; ali je taj prizor budio i uspomene kako smo moja pokojna žena i ja nekada slavili jutra na moru. Došlo mi je da uzviknem „Adio, mare“.

Ove pandemijske godine unuke su pronalazile povoljne aranžmane u Hrvatskoj, Crnoj Gori i Turskoj i diskretno vršile pritisak da se ide na more. Ostali smo kod kuće. One će još bezbroj puta ići na razna mora, otkriće planetu Zemlju, ali ja možda više nikad neću otići na more. Srećom, sećanje je neizbrisivo.