ARTE je televizijska stanica osnovana 1991. godine državnim ugovorom Francuske i Nemačke i emituje kulturno-politički program na oba jezika. Priključili su se Austrija i Švajcarska. Trenutno pripremaju film o radu memorijalnog centra Buhenvald. Ja sam bio zatvorenik koncentracionog logora Buhenvald sa brojem 58.116. Reditelj filma Zigfrid Resel odlučio je da u film uklopi današnji život jednog bivšeg logorša. Izbor je pao na mene.
Ekipa, predvođena direktorom Memorijalnog centra, profesorom Folkhardom Knigeom, posetila je sa mnom moj rodni grad Zrenjanin. Hteli smo da snimimo i razgovor u dečjoj sobi, u kojoj sam sa sestrom živeo do aprila 1941. godine kada su mi Nemci roditelje uhapsili, pa ubili. Pametni deda se ubio zajedno sa babom da, kako napisa, „ne bi pokvario kraj svog lepog života“.
Ispostavilo se da se u tom stanu u Ulici kralja Aleksandra 47 iznad centralne apoteke sad nalazi gradski odbor Srpske napredne stranke. Svaki vlasnik bilo kog prostora kao domaćin ima pravo da strancu dozvoli ili ne dozvoli ulazak, pogotovu televizijskoj ekipi koja bi nešto da snima. Napisao sam učtivo pismo SNS-u, objasnio šta je ARTE, ko je reditelj, ko sam ja i zašto molim dozvolu da petnaestak minuta snimimo razgovor između mene i profesora Knigea.
Snimali smo prvo u Kulturnom centru Zrenjanina, u biblioteci „Žarko Zrenjanin“, naišli na neobično ljubazan prijem. Snimali smo u parku, u kome sam se nekada igrao, na veštačkom brdašcetu, na kome sam se sankao, ulice, kojima sam kao dete prolazio, moje bivše škole i put od stana do njih i stigli pred kuću u kojoj sam proveo detinjstvo.
Apoteke je i ranije bilo, ali sada se proširila na negdašnju bakalnicu i berbernicu. Pločice stepeništa bile su iste kao pre osamdeset godina. Tada se solidno gradilo. Na mestu gde su nekada stajali bicikli mojih roditelja i moj dvotočkaš, sada su svoje bicikle privezali neki novi klinci. Srce puca od nostalgije, ali sve je u redu, sve je normalno.
Penjemo se uz stepenice. Levo, gde je nekada stanovao prota, je advokatska kancelarija. Desno je ulaz u naš bivši stan, a pored ulaza portret Aleksandra Vučića visok neka četiri metra. Na glavu mu se spušta snop svetlosti kao da ga nebesa blagosiljaju. Desnicu je podigao sa stisnutom pesnicom, ali ne deluje preteći, nego kao pozdrav, a levicu je sa raširenim prstima spustio na kravatu sa belim i plavim prugama. Ne gleda dole u nas, profesora Knigea i mene, ne bi li nas pozdravio, nego samosvesno napred u bolju budućnost. Dvostruko je viši od nas dvojice, koji smerno kucamo na vrata sedišta njegove stranke.
Niko ne odgovora. Posle kratkog ustezanja ulazimo, ekipa snima trem kroz koji idemo, stižemo u moju negdašnju dečju sobu. Iza pulta ljubazan mladić gleda u nas upitno. Kažem da sam pisao stranci i zašto, da na kucanje niko nije odgovorio, da je ovo srpska politička stranka, da je radno vreme, te da sam ja građanin Srbije i da sam smatrao da mogu da uđem. On se odobravajuće osmehuje. Ekipa snima.
Sve je promenjeno, ponešto su zazidali. Idem dublje u stan, bivša trpezarija i spavaća soba roditelja su spojene u salu, ali tu je ćošak u kome sam mami na njen trideset deveti rođendan na violini svirao tada pomodnu melodiju iz mađarskog filma Samrtno proleće. Na svoj četrdeseti rođendan već je bila internirana, malo posle toga je iz logora Staro sajmište u Beogradu esesovskim kamionom dušegupkom odvezena u smrt. Pričam u mikrofon televizijske ekipe ARTE sa sedištem u Francuskoj i Nemačkoj u trpezariji u kojoj sam ručavao i večeravao od svoje pete do dvanaeste godine života, a u sadašnjim prostorijama SNS-a.
Iznenada uleće mlada, lepa gospođa i počne da viče na momka, nama zabranjuje da snimamo, ljuti se, pita imamo li odobrenje, kaže da se to ne sme, preteći uzima telefon da pozove nekog nadređenog, ali mi smo inače završili, pa u prolazu zahvaljujem i njoj, a na izlasku četiri metra visokom Aleksandru Vučiću.
Imam fotografije sa živim Titom, Kardeljom, sa manje-više svim našim političarima onog doba, sa Vilijem Brantom, Helmutom Šmitom, Brunom Krajskim, Valterom Ulbrihtom, Erihom Honekerom i ostalim važnim političarima sa nemačkog jezičkog područja. Sada toj zbirci priključujem sliku sa Vučićem, nažalost ne uživo, ali bar je duplo viši od uobičajene ljudske mere.
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
