Želimir Žilnik: Mene su cenzurisali kod kuće, a nagrađivali u inostranstvu

Onaj ko ne poznaje filmski stil Želimira Žilnika bi, gledajući najnoviji film tog reditelja, mogao da pomisli da se radi o dokumentarcu. I zaista, mi glavnom junaku filma „Restitucija, ili, San i java stare garde“ Stevanu verujemo da je nekada davno svirao u bendu koji se zvao „The Montenegro Five“.

Ali u trenutku kada Stevan u jednoj maloj bečkoj prodavnici ploča dobije poziv da se vrati u svoju staru domovinu, jer je država odlučila da mu vrati, nakon Drugog svetskog rata oduzeto, porodično imanje, počinje filmska fikcija koje glumca, Milana Kovačevića, koji je zaista muzičar-gastarbajter i bivši član „The Montenegro Five“, stavlja u ulogu Stevana Arsina, koji s neočekivanim nasledstvom ulazi u svet birokratije, sećanja i neočekivanih susreta, piše Dojče vele.

Melanholični susret s monstrumom birokratije

Filmski opus Želimira Žilnika od ranih dana početkom šezdesetih odlikuje mešavina dokumentarno-igrane forme, a za njom je posegnuo i u ovom filmu, koji je, u sklopu 75. jubilarnog Berlinala, prikazan u filmskom programu „Forum“. Tu se, kako stoji u festivalskom katalogu, prikazuju filmovi koje karakteriše „estetska svojeglavost“. Tako ispada da je Žilnik – i 56 godina nakon što je filmom „Rani radovi“, kojeg karakteriše slična dokumentarno-igrana forma – u društvu s filmskom avangardom.

Pritom „Restitucija, ili, San i java stare garde“ (englesko ime filma je „80+“), ne iziskuje pojačan napor pri gledanju, već gledaoca uvodi u mirnu i melanholičnu priču o jednom „osamdesetogodišnjaku +“ koji se suočava sa sopstvenom prošlošću i sadašnjošću, ali na kraju filma ipak pronalazi i budućnost, uprkos svojim poznim godinama.

Opušten pristup

Želimir Žilnik, koji i sam ima više od 80 godina, u razgovoru za DW objašnjava kako mu uspelo da priču koja dotiče mnoge negativne pojave jednog društva u tranziciji, od problema krađe državne imovine, preko korupcije, pa sve do katastrofalne finansijske situacije mladih porodica, opiše na šarmantan i duhovit način.

„U tim našim karakterima ima mnogo energije i kreativnosti za jedno duhovito gledanje na taj naš položaj kepeca koji uspeva da izađe na dvoboj s velikanima. Sve je stvar stila i ličnog pristupa“, kaže Žilnik u razgovoru na trgu Potsdamer Plac, gde se odigrava i većina događaja vezanih uz Berlinale.

Njegov protagonista, Stevan, tako meandrira kroz susrete sa porodicom koju je napustio zbog odlaska na rad u Nemačku, sa starim prijateljima muzičarima i starim ljubavima. I sve je tako opušteno, vojvođanski, da u prvi trenutak i ne primećujemo tragediju čoveka koji u stvari po drugi put ostaje bez onog što mu pripada. Ali, sreća nije u novcu.

Zamerati se vlastima uvek i svuda

Biografija Želimira Žilnika je puna borbe protiv struktura. Krajem šezdesetih je, uprkos međunarodnim uspesima, sve češće imao problema s jugoslavenskim vlastima koje nisu podnosili njegovu kritiku društvene stvarnosti. Uprkos zabrani, te iste jugoslavenske vlasti ipak nisu propuštale priliku da na tim filmovima zarade u inostranstvu.

„Apsurd je da su nekih od tih naših filmova bili kod kuće zabranjivani, ali su prikazivani svuda u svetu i ulazili su u distribuciju“, podseća Žilnik.

Zatim se vratio u Nemačku, zemlju u kojoj je, osim Zlatnog medveda u Berlinu, osvajao i nagrade na Festivalu kratkometražnog filma u Oberhauzenu. Tu je sedamdesetih snimio seriju antologijskih filmova o životu tzv. gastarbajtera, od koji neki, poput „Inventure Metzerstrasse“ iz 1975. nisu izgubili na svojoj aktuelnosti.

Ali i u Nemačkoj je došao u sukob s vlastima zbog toga što ih je, kako je rekao u jednom ranijem intervjuu, „vukao za nos“. Ipak, on Nemačku smatra svojom drugom filmskom domovinom i uvek se rado i iznova vraća kako bi tu prikazivao filmove. Ta tradicija, kako kaže, traje već više od pedeset godina.

„1969, kada je moj film ’Rani radovi’ pobedio na Berlinalu, bila je i godina kada je ovde prikazana čitava retrospektiva jugoslavenskog filma“, priseća se u razgovoru za DW. „Mi se ovde nismo osećali kao u inostranstvu.“

Komplikovana istorija

I njegov protagonista Milan dobro se osećao u inostranstvu gde je vodio manje-više mondenski život muzičara po otmenim hotelima u kojima je zabavljao džet-set. U rodnom Sremu suočen je, međutim, s problemom koji je komplikovan isto onoliko koliko je komplikovana i istorija tog dela Evrope.

Kuća njegovih roditelja sagrađena je u jednoj državi, oduzeta u drugoj, a sada želi da mu je vrati jedna treća država. Ali taj proces ne ide onako kako to Milan priželjkuje, jer i u ovoj novoj državi ima mnogih koji bi hteli da uzmu deo te njegove nove, materijalne sreće.
Milan pak, isto kao i njegov filmski tvorac Žilnik, na probleme gleda opušteno.

„Mene su cenzurisali kod kuće i vršili pritisak, uprkos tome što sam bio nagrađivan u inostranstvu. Biti previše osetljiv na to što ti se događa je velika greška. Umesto toga, treba se suočiti s našim slabostima generalno i kompleksnošću naših prostora“, zaključuje Želimir Žilnik.