U nedelju je stigla dojava da se na železničkoj stanici Novi Beograd nalazi podmetnuta eskplozivna naprava, a pruga na relaciji Beograd – Novi Sad je kompletno zatvorena. “Soko” koji je trebalo da 16 časova pokupi putnike u Novom Sadu u i vrati ih u Beograd stigao je sa jednim satom zakašnjenja. Problem je nastao što je u međuvremenu otkazan još barem jedan polazak, za koji su putnici već pristigli na perone, a poslata je samo jedna brza kompozicija.
Kada se među zaposlenima na železničkoj stanici u Novom Sadu proširila priča da nije sigurno da će uopšte doći dva voza, svi prisutni putnici pohrlili su u pristigli “Soko”. Oni koji su prvi ušli seli su, ostali su se potprali po stepeništu, ili prosto ostali da stoje. Kondukteri su prvo krenuli sa opaskama da u “Sokolu” nema stajanja, valjda zbog brzine, te da se neće krenuti dok oni koji nemaju mesto ne napuste voz.
Naravno, niko ne želi da čeka još nekoliko sati da se ukrca, ili još gore da mora da se opredeli za neku drugu varijantu povratka, kao što je na primer autobus koji vozi starim putem više od dva sata do Beograda. Odustali su kondukteri ubrzo i od uvođenja reda, a i od kontrole karata. Ni čuvena kafa koja “ne stiže da se popije, koliko je Soko brz”, nije poslužena.
Niko, naravno, nije očekivao dojavu o bombi, ali nevezano od toga kasnija organizacija je izvedena prilično traljavo, širene poluproverenih informacija. Tako je među putnicima veća panika nastala zbog pomisli da neće biti dovoljno mesta u vozu, nego zbog bojazni da negde možda postoji bomba.
Stanica „Centar“ daleko od centra
Nije “Soko” kao “Soko” loš, brzo se i komotno putuje između dva najveća grada u Srbiji, ali doći do njega u Beogradu je posebna priča. Autor ovih redova je jednog popodneva od Dorćola do železničke stanice Beograd centar, iliti Prokop jer to centar svakako nije, putovao dobrih sat vremena. Beogradski javni prevoz nije najpouzdanije sredstvo transporta, pa se lako može desiti da prosto nema trolejbusa ili autobusa koji vozi do tamo. Može se i pešice, ali iz centra grada ima dobro da se oznojite.
Danas većina vozova polazi sa Prokopa. Do relativno skoro je za međunarodni saobraćaj korišćena železnička stanica Topčider. I dalje je onako autentična, skoro ista kao kada je Titov plavi voz kretao sa nje. Do tamo je tek bilo skoro nemoguće doći prevozom, a pešice se verovatno niko nije ni usuđivao da pokuša.
Ulaskom u voz na Topčideru započinjalo se putovanje na najprometnijoj relaciji u Jugoslaviji Beograd – Bar. Putovati vozom do Crne Gore bolje je od autobusa jedino zato što u vagonu ima više mesta za noge. Međutim taj voz, uprkos brojnim najavama da se pruga rekonstruiše, “juri” čak 60 kilometara na sat kada se dobro zaleti. Tako putovanje, u što se autor ovog teksta lično uverio, može potrajati i do 15 sati.
Samo “Soko” ide brzinom do 200 kilometara na čas, ali ne u proseku kako to srpski zvaničnici vole da kažu, već maksimalno. “Modernizovani” vozovi na relaciji Beograd – Novi Sad dostižu maksimalno brziu od nekih 150 kilometara na sat, a ostalim vozovima je i 100 km na čas naučna fantastika.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
