Beše divovski protest na Slaviji. Idu praznici. Imaju li studenti, a i ostali, pravo da danu dušom od politike? Kako da protesti potraju? Kada se ljudi umaraju?
Za tu temu teško da ima boljeg sagovornika od Žarka Koraća. Em je psiholog, em je decenijama radio sa studentima, a ima debelo iskustvo u visokoj politici.
VREME: Mogu li protesti da pretraju praznike?
ŽARKO KORAĆ: Centralno pitanje je šta je osnovna motivacija za ljude. Često polazimo od Frojdovog principa zadovoljstva. Da čovek teži u osnovi zadovoljstvu. Ali, može li neka druga motivacija da pobedi princip zadovoljstva?
Kad se završio Drugi svetski rat, hiljade preživelih Jevreja su starim brodom „Egzodus“ krenuli u Palestinu, tada pod kontrolom Britanije.
Da bi primorali Engleze da im dozvole pristanak, i deca na brodu su počela štrajk glađu i žeđu. Ta deca nisu imala nikoga, svi su im pobijeni. Niko ih nije prisiljavao na štrajk.
Dakle, može se doći dotle da dete zarad cilja to radi. Neki revolucionari su bili po pedeset godina na robiji. Ljudi iz političkih i verskih ubeđenja stradaju, naštete zdravlju, zapostave ostatak života.
Mi nemamo istraživanje šta je osnovni motiv studenata i mladih ljudi. Ovo je iznenadilo vlast, opoziciju, a i najveći deo javnosti. Odjednom je ustala gomila mladih, koja je delovala prilično apolitično.
Tu se vidi ogromna solidarnost. Događaji poslednjih dana pokazuju da vlast nema nikakav odgovor.
I uzda se u praznike?
Zato su i raspuštene srednje škole. Te napetosti između protesta i slobodnog vremena je bilo uvek.
Recimo, devedesetih smo organizovali proteste u četiri ili pet popodne jer se ljudi vraćaju sa posla, pa zastanu. Ne može se računati da će svi biti sasvim posvećeni i dolaziti stalno. Pitali smo se šta raditi za vikend ili kad je loše vreme.
Ima ljudi koji su spremni da isteraju stvar. Ali, kod Srba su slave i Božić izrazito porodični praznici. I ta deca su pod pritiskom da idu kući za Božić.
Treba li da se osećaju loše ako bi ipak i malo da praznuju?
Naravno da se tu pojavi unutrašnji konflikt. Roditelji će im reći ‘pa dobro, Nova godina je, budi sa nama’.
Ali, svako odlučuje u svojoj glavi. Ako misli da je primaran taj društveni angažman, tako će i raditi. Ako neko misli da treba kući da odmori, pa da se vrati – onda je tako.
A onda?
Procenjujem da neće popustiti. Jer, mladi imaju dve osobine koje druge društvene grupe u Srbiji nemaju – ne mogu se korumpirati i ne mogu se zastrašiti. Mladost ima nevinost, veru u ideale. Ako tada ne veruješ, nikad nećeš.
Takođe, posle mnogo godina se pokazuje solidarnost na bivšem jugoslovenskom prostoru. Podržali su ih studenti iz Zagreba i Rijeke.
To pokazuje da je mladost drugačija, kreće se u drugim ravnima od roditelja. Zanimljivo je kakve će rasprave biti unutar porodica tokom praznika.
Zapanjen sam zrelošću nekih od saopštenja koje izdaju studenti u blokadi. Pričam sa njima kad prođem pored fakulteta. Vidim da imaju veliki entuzijazam i rešenost.
Na kraju, mladi su segment društva, a društvo ne može da se meri samo jednim segmentom. Potrebna je podrška šire zajednice.
