Učešće dece u društvenom životu predstavlja jedan od četiri osnovna principa na kojima se temelji Konvencija UN o pravima deteta. U njoj se predviđa da svako dete, u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima, ima pravo da slobodno izražava svoje mišljenje o svim pitanjima koja ga se tiču.
Nakon dve tragedije koje su se desile proše nedelje u Beogradu, mnogo se govorilo o predloženim merama, koje bi trebalo da spreče da se bilo šta slično ponovi ili padne na pamet nekome da to uradi. Vlast kaže da zna najbolje, stručnjaci kritikuju, opozicija predlaže druga rešenja.
Radi se o deci. O njma se priča, preduzima se “za njihovo dobro”, za njih odlučujemo, kažnjavamo i nagrađujemo. Samo njih niko ništa ne pita.
Treba neko da nas sluša
Ovog ponedeljka Beograd je zaličio na Brukinu Faso po broju policajaca prisutnih u školama i na javnim mestima. Ova mera sprovedena je da bi se unapredila bezbednost u školama.
„Nama bi više značilo da imaju veću psihološku podršku u školama, umesto više policajaca. Policajac će samo da bude tu da nekog momentalno spreči da nešto uradi, kad već dođe do toga. Odlazak kod psihologa je nama predstavljen kao kazna, a nama treba da pričamo sa nekim ko će pomoći da uopšte ne dođe do nasilja”, kaže bivši učenik osnovne škole „Vladislav Ribnikar“ i srednjoškolac Luka Babić.
Nakon tragedije u osnovoj školi “Vladislav Ribnikar” na društvenim mrežama pojavio se veliki broj profila koji veličaju dečaka ubicu i njegove postupke. Uznemirujuć sadržaj i imitiranje masakra koji se desio duboko je zabrinuo javnost. Ove ispade, psiholozi su ocenili kao “vapaj za pomoć” jer deca ne mogu da shvate i obuhvate razmere ove tragedije.
Deca se javno kritkuju i vređaju. Sve je već rečeno, samo je izostalo da ih u bilo kom trenutku shvatimo ozbiljno.
U vezi sa komentarima njegovih vršnjaka na vest o masovnom ubistvu u školi, koji su uznemirili javnost Luka kaže da se radi o nekolicini njh koja se tako izražava.
“To nismo svi mi. Uvek imate manjinu koja će da se izdvoji po nečem lošem i zadobije veću pažnju. Ali problem je u genealizaciji, nije naša cela generacija takva. Mi smo trenutno zbunjeni, ne možemo da ‘učitamo’ šta se dogodilo”, kaže Luka.
Podsetnik na nasilje
Dok pokušava da dočara kakva je svakodnevica dece njegovih vršnjaka i mlađih, opisuje nam sadražaj kome su deca izložena.
“Stalno smo izloženi nasilju i ne znamo šta sa tim da radimo. Agresija u medijima, na društvenim mrežama, mi vidimo sve to, popularizuje nam se nasilje, vidimo ga u emisijima na televiziji, na društvenim mrežama. Nasilje je u serijama, u muzici, a nama to ulazi u podsvest“, kaže Luka.
Kada dignu glavu sa ekrana, podsetnik na nasilje ih vreba na svakom ćošku.
“U blizini naše škole se nalazi mural Ratku Mladiću, koji nas konstano podseća na nasilje. Danas je neko preko njega nacrtao srce i drago mi je zbog toga. Ali zašto ne uklone taj mural u potpunosti? Nego se građani preko njega ‘preklapaju’, mi iz toga samo vidimo koliko nam fali sistem.”
Potrebno nam je da se ujedinimo u bolu
Pitali smo Luku i da li će on i njegovi vršnjaci da se odazovu današnjem pozivu opozicije na protest i šta misle o tome.
“Naravno da ćemo ići na protest. Mislim da je tužno što je ovo povod da se okupimo, ali ovo je prilika da kažemo da nešto mora da se menja. Nama znači prilika da kažemo šta mislimo, a mislim da će svima prijati da se na neki način ujedinimo u bolu”, objašnjava Luka.
Čak ni u danima koji su usledili nakon tragedija u centru Beograda i kod Mladenovca, decu nisu ostavljali na miru. Tišina i sigurnost roditeljskog zagrljaja su im trebali više nego ikad, umesto toga mediji ih su sačekivali oko školskog dvorišta da daju izjave o ubijenim drugovima i drugaricama. Sa svakog televizijskog kanala odzvanjalo je da su “današnja deca” nepopravljivo loša, a na društvenim mrežama se licitiralo kaznama za maloletnike. Oni sa malo konstruktivnijim pristupom, ponavljali su samo “razgovarajte sa decom”. Za to je potrebno da ih uvažimo kao ravnopravne sagovornike.
Kada dete ima učešće u odlukama zajednice u kojoj živi, od porodice do mesne zajednice , društvo napreduje. Dete koje učestvuje u društvenom životu spremnije je da prihvati i odgovornost za sprovođenje odluke, jer razume razloge njenog donošenja, kao i posledice njenog neostvarivanja. Ako bismo saslušali decu, možda bi nam bila jasnija njihova perspektiva.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
