Uticaj nemačkih izbora na Srbiju

Balkan nije među glavnim brigama Berlina. I nova nemačka vlada tražiće od Beograda stabilnost pre demokratije, kažu sagovornici DW.

Srbija neće biti među prioritetima iduće nemačke vlade. Berlin će, kao i do sada, zanimati stabilnost, litijum i pitanje Kosova – a ne demokratija, smatraju sagovornici DW.

Slažu se da tu verovatno ništa neće promeniti ni ako na izborima za Bundestag u nedelju (23. februar) pobedi demohrišćanski kandidat Fridrih Merc, kao što ankete najavljuju.

Odlazeća vlada socijaldemokrate Olafa Šolca – u kojoj su još Zeleni, a bili su i Liberali – nakon dolaska na vlast 2021. pokrenula je diplomatsku ofanzivu na Beograd, tražeći da se Srbija pridruži sankcijama protiv Rusije.

U samo par meseci u Srbiju je dolazilo nekoliko ministara, pa i sam kancelar Šolc.

Tu ofanzivu je vlast Aleksandra Vučića očigledno uspela da odbije slanjem municije Ukrajini, što je javna tajna dobro poznata na Zapadu, kao i obećanjem litijuma iz doline Jadra.

Litijum – uzaludna nada?

Bilo je to posle medenih godina u kojima je Vučić naveliko hvalio demohrišćansku kancelarku Angelu Merkel, tvrdio da može da je zove u svako doba dana i noći, i obećavao joj da će naučiti nemački. Ali nije naučio.

Sa Šolcom su vlasti u Beogradu našle kakvu-takvu vezu preko litijuma i sačuvale se oštrijih kritika.

Danas, u svetlu recesije, ratova u svetu, izbegličkog pitanja i povratka Donalda Trampa u Belu kuću, ni Srbija ni region nemaju nikakvu ulogu u javnoj debati u Nemačkoj.

Čak ni pitanje litijuma, kaže za DW odlični poznavalac Balkana Mihael Martens, novinar Frankfurter algemajne cajtunga.

„Između Kancleramta i Andrićevog venca je prethodnih godina bilo malo dodirnih tačaka“, kaže on, dodajući da je Šolc bio na većoj distanci nego prethodno Merkel. Mada, ni Merkel u svojim podebljim memoarima nije ni rečju pomenula Vučića, podseća Martens.

„U godinama Šolcove vlasti samo je tema litijuma pravila izvesnu vezu Beograda i Berlina“, kaže Martens, i dodaje da tu Nemačka zapravo baca vreme i trud.

„Lično ne verujem da će do posla doći, jer bi kopanje litijuma bilo veštačko disanje za klinički mrtvu opoziciju u Srbiji. Berlin se vara ako misli da se može premostiti otpor srpskog društva kopanju“, smatra novinar.

No, pogrešno bi bilo misliti da je litijum fiks-ideja Šolcove vlade i da će pasti u zaborav. Potreba za belim zlatom je velika, jer nemačkoj auto-industriji preti pad u zapećak ako nastavi da kaska na tržištu električnih automobila.

„I sa Demohrišćanima će se nastaviti kampanja za litijum, tu Nemačka ima veliki interes. Vidimo da je to državni cilj Nemačke koji nije vezan za ovu ili onu stranku“, kaže politikolog Stefan Surlić, docent na beogradskom Fakultetu političkih nauka.

„I kod druge važne teme za Nemačku – pitanja Kosova – očekujem nastavak politike uslovljavanja. Zahtevaće se primena sporazuma i formiranje Zajednice srpskih opština, ali uz rezervu da to ne znači pravu autonomiju i da ne sme da ugrozi vlasti u Prištini“, dodaje Surlić za DW.

Stabilnost ili demokratija?

Aktuelni veliki bunt u Srbiji dospeva na stranice nemačke štampe, ali u političkom Berlinu o tome govore samo uobičajeni sumnjivci, poslanici koji se inače bave regionom. Kako je nedavno pisao DW, oni mahom osuđuju nasilne napade na studente i pružaju im podršku, s izuzetkom predstavnika desničarske Alternative za Nemačku koji misle da niko sa strane ne treba da se meša.

Poslednjih godina apeli parlamentaraca, civilnog društva, pa ni rezolucija Evropskog parlamenta o pokradenim izborima u Srbiji, nisu ništa promenili u odnosu Vlade u Berlinu prema vlastima u Beogradu.

Nešto se čulo tek ove sedmice kad je nemačko Ministarstvo spoljnih poslova o krizi u Srbiji objavilo – jedan tvit. Tu piše da se „aktivisti suočavaju s napadima i klevetničkim kampanjama“ i poručuje da u zemlji koja je kandidat za članstvo u EU „mediji i političari treba da se ponašaju odgovorno“ i da podržavaju vladavinu prava i ljudska prava.

Na to je odgovorilo srpsko Ministarstvo spoljnih poslova, odbacujući optužbe.

Određenu poruku šalje i podrška koju je ministarka Milica Đurđević Stamenkovski pred izbore pružila Alternativi za Nemačku, čija je gošća na završnoj partijskoj konvenciji.

Teško je očekivati da bi vlasti Fridriha Merca pravile veliki zaokret ili zaoštrile kritiku prema Srbiji. Poslanik Demohrišćana Peter Bajer nedavno je za DW rekao da ih u Srbiji zanimaju „stabilnost i demokratija“, te da to zanima i nemačke investitore.

„Ako bi Srbija izgubila ravnotežu, ako bi u toj zemlji umesto političke stabilnosti zavladala politička nestabilnost, to bi onda imalo posledice za čitav region“, rekao je.

Stabilnost i demokratija? Jasno je, kažu naši sagovornici, da Berlin u toj podeli karata prednost daje – stabilnosti.

„Znam neke ljude u CDU koji gaje kritički pogled na Aleksandra Vučića, ali većina će slediti političku liniju koja se nametne s vrha, kao i obično u životu“, kaže novinar Martens. „Dakle, ako Merc i njegovi spoljnopolitički savetnici ne promene kurs, onda ostaje sve po starom.“

Veze Demohrišćana i Naprednjaka

Slično kaže i Surlić: „U Berlinu ceo region tretiraju u kriznom menadžmentu, kao da su Srbija i susedstvo juče izašli iz rata pa se boje novih potresa. Njima treba stabilan i autoritaran politički igrač na kojeg mogu da se oslone i koji će isporučiti ključne zahteve.“

Štaviše, CDU i Srpska napredna stranka su obe deo porodice narodnih stranaka u Evropi.

„Ne bih rekao da su dve stranke strukturno povezane, već se stvari više odvijaju na ličnom nivou, povezuju se razni savetnici ili poslanici“, priča Surlić. „Mnogi vole da posećuju Beograd, a Vučić je umeo mudro da ih šarmira i pridobije za svoju međunarodnu poziciju.“

Ankete pred izbore u Nemačkoj vide Demohrišćane na ubedljivo prvom mestu sa oko 31 odsto glasova. No, trebaće im koalicioni partner. Matematika će verovatno naložiti da to budu ili Socijaldemokrate ili Zeleni.

Prema Surliću, Zeleni se nešto više od ostalih bave pitanjem demokratije u Srbiji i bili su najjasniji u kritikama.

Večna čekaonica

U nemačkoj štampi je već opšte mesto da je EU na putu da „prokocka poslednje ostatke verodostojnosti“ na Zapadnom Balkanu, kojem je punopravno članstvo obećano pre dve decenije.

Odlazeći kancelar Šolc je, otkako se postavilo pitanje ubrzanog evropskog puta Ukrajine, više puta naglašavao da prvo treba pričati o članstvu balkanskih zemalja i da se nada da će to ići brže.

Verovatni idući kancelar Merc o tome skoro nikad nije ništa pričao, ali se ponešto dalo naslutiti iz njegovog govora u Fondaciji „Kerber“ krajem januara.

Merc je rekao da će do idućeg proširenja EU proći „prilično dugo“ i da su potrebni modeli za dublju saradnju, pre samog članstva. „Moramo nešto da smislimo kako bismo premostili tu oštru razliku između toga da si sasvim unutra ili sasvim napolju“, rekao je on.

Za razliku od Šolca, vodeći demohrišćanin je u isti koš stavio Zapadni Balkan, Ukrajinu, Gruziju, Veliku Britaniju i Tursku. I dodao da je o tome već pričao s francuskim predsednikom Emanuelom Makronom koji je utemeljio stav da EU mora prvo da se reformiše pa da se eventualno proširi. A reforme se ne naziru.

„To što je Merc rekao u prevodu znači da oni još nisu spremni za punopravno članstvo zemalja Zapadnog Balkana. Ne vidim da će se u idućem mandatu nešto promeniti“, kaže politikolog Surlić.

Ima mnogo razloga da Nemačka obrati više pažnje na Balkan, kaže Mihael Martens, jer Sjedinjene Države i prema zapadnoj Evropi nastupaju kao politički hegemon, kao što su to činile s drugim delovima sveta.

„U takvo doba je važno da se Zapadni Balkan politički i ekonomski veže uz EU, što ne mora da podrazumeva članstvo“, kaže on. Ali dodaje: „Ne vidim da u Berlinu ima inicijativa i ideja u tom pravcu. Ni u CDU, ni u drugim partijama.“