„Ustaše“ treba zatući, zar ne?

„Blokaderi ustaše“, „Rektor Đokić ubica“… Ovo su samo su neki od grafita koji već mesecima stoje na fasadama zgrada, ogradama mostova, igralištima, po asfaltu…

Zajedničko za sve – ne čisti ih niko, „umetnike“ policija ne traži, a sud ne kažnjava.

Zašto su režimu potrebne ulice, kad većina medija poput klonova ponavlja sve što vlast želi? O tome za novi broj „Vremena“ (četvrtak, 23. jul) piše Mirjana Nikolić.

Nema protivnika, samo krvnih neprijatelja

Za Nikolu Ilića, istraživača na Fakultetu političkih nauka, ispisivanje istih grafita liči na projekat jedne partije koja se izjednačila sa državom, i može da se gleda u kontekstu borbe za javni prostor. Poruke su uprošćene i ciljane.

„Kada se neprijatelj poistovećuje sa ustašama, ideja je da se drugi delegitimizuje jer to onda nije druga politička opcija, nego ustaše, dakle nešto najgore, izdajnici, neprijatelji. Poruka je kratka i vi sami unesete značenje“, kaže Ilić za „Vreme“.

Foto: Marija Janković

Prikrivanje asimetrije moći

Do sada su grafite obično pisali oni koji su protiv sistema. Sada je posredi, kaže profesorka Jelisaveta Blagojević sa Fakulteta za medije i komunikacije. Sada se pokušava obrt, da vlast preuzme izgled pobune.

„Grafit je obično bio sredstvo onih koji nemaju pristup institucijama i medijima, pa im ostaje zid. Sada oni koji imaju gotovo sve medije i ogromne resurse pokušavaju istovremeno da izgledaju kao pobunjena strana“, kaže ona za „Vreme“ i dodaje:

„Mislim da se time prikriva stvarna asimetrija moći. Vlast sebe predstavlja kao žrtvu sopstvenih građana, dok građane predstavlja kao silu od koje država navodno mora da se brani. Tako se represija unapred priprema kao samoodbrana.“

Ceo članak čitajte u novom broju „Vremena“ od četvrtka (23. jul) ili se odmah pretplatite na digitalno izdanje.