Četrnaestog decembra ove godine biće obeležena 30. godišnjica potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, dokumenta koji je zaustavio krvavi građanski rat u Bosni i Hercegovini, koji je trebalo da obezbedni dugotrajan mir, a zavađene Bošnjake, Srbe i Hrvate podstakne na skladan suživot.
Od ovog poslednjeg nema ništa.
Vrlo brzo nakon što je potpisan, ispostavilo se da su dostignća tog sporazuma kratkog daha. Sa svih strana se moglo čuti da to nije pravedan mir, iako je bolji od nastavka rata.
Tri decenije nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma nijedna od tri nekada zaraćene strane u Bosni i Hercegovini zbog svojih maksimalističkih nacionalnih apetita nije zadovoljna njegovom zaostavštinom.
Duboko podeljena zemlja
U jednom se ipak svi slažu: Bosna i Hercegovina je duboko podeljena zemlja, možda i nepovratno paralizovanih institucija.
Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik se neprekidno poigrava izjavama o Dejtonskom mirovnom sporazumu i Bosni i Hercegovini, pa je za njega BiH, po potrebi, u jednom trenutku ili zemlja bez budućnosti iz koje će, samo što nije, istupiti Republika Srpska, ili je ipak država kojoj bi trebalo dati šansu.
Šta Dodik stvarno misli o BiH najbolje se vidi po tome što je zahvaljujući položaju koji ima uticao da se u parlamentu Republike Srpske usvoje zakoni,kojima se u RS zabranjuje rad Tužilaštva i Suda BiH, Visokog sudskog i tužilačkog saveta BiH i Agencije za istrage i zaštitu BiH.
Zbog toga je Sud BiH raspisao centralnu poternicu za njim, ali i za premijerom RS Radovanom Viškovićem i predsednikom Skupštine RS Nenadom Stevandićem.
Bošnjačka strana, koja Dodika optužuje za separatizam i protivdejtonsko delovanje, smatra da se RS u martu praktično povukla iz Dejtonskog sporazuma, upravo zbog usvajanja pomenutih zakona koje smatra neustavnim.
Ministar spoljnih poslova Bosne i Hercegovine Elmedin Konaković nekoliko puta je naveo da je BiH potrebna ustavna reforma koja bi sprečila zloupotrebu prava veta i političku ucenu, a da bi bila očuvana svrha Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Hrvatska strana smatra da su prava Hrvata u BiH ugrožena zbog diskriminacije u izbornom procesu i traži da se ti nedostaci otklone, a sve u cilju stabilizacije odnosa u BiH.
Samo Šmit širi optimizam
Srbija dodatno komplikuje stvar stavom da bi bilo kakav pokušaj centralizacije BiH, posebno ako se toj centralizaciji suprotstavlja RS, samo dodatno destabilizovao BiH. Dodik je i nakonj raspisivanja poternice dobrodošao u Srbiji koja je sprečila da Interpol za njim raspiše međunarodnu poternicu.
Ministar spoljnih poslova Srbije Marko Đurić nedavno je izjavio da oni koji se u Evropi zalažu za unitarnu BiH, rade to pod „plaštom stvaranja funkcionalnije države“.
„Da budem iskren: to je katastrofa koja čeka da se dogodi. BiH nije monoetnička država. Jedini održivi put napred jeste onaj koji poštuje njenu jedinstvenu strukturu i autonomiju njenih konstitutivnih naroda. Sve drugo rizikuje da poništi mir koji je Dejton doneo“, rekao je Đurić.
Jedini koji, makar deklarativno, smatra da 30 godina nakon potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma postoji šansa za normalizaciju stanja u BiH jeste visoki predstavnik u BiH Kristijan Šmit.
On je nedavno istakao da očekuje da će biti poslednji Visoki predstavnik u BiH i naglasio da je potreban balansiran pristup „između tri naroda i ostalih“, iako je dodaoa da nije lako postići balans između etničkih grupa.
Tri drugara, ratna mešetara
Dejtonski mirovni sporazum su 14. decembra 1995. godine na ceremoniji u Jelisejskoj palati u Parizu potpisali Alija Izetbegović, Slobodan Milošević i Franjo Tuđman, uz prisustvo predstavnika svetskih sila.
Tim sporazumom je zvanično okončan rat u Bosni i Hercegovini, a njegovi potpisnici imali su različite sudbine. Izetbegović i Tuđman ostali su svojim sunarodnicima u lepom sećanju, a umrli su kao slobodni ljudi.
S Miloševićem slučaj je bio potpuno drugačiji, preminuo je kao optuženik Haškog tribunala, a njegovi sunarodnici imaju vrlo heterogeno mišljenje o njemu: neki ga smatraju herojem i poslednjim slobodnim liderom Srba, drugi ga vide kao izdajnika srpskih nacionalnih ineteresa zbog propasti ideje o „velikoj Srbiji“, a neki ga prosto smatraju zločincem koji je uništio i opljačkao Srbiju, koji je davao naloge za likvidaciju političkih protivnika.
Kao potpisnici Dejtonskog mirovnog sporazuma zaustavili su krvavi građanski rat u BiH za koji su u većoj ili manjoj meri sami odgovorni. Šta njihovi politički naslednici u BiH, Hrvatskoj i Srbiji nameravaju da učine sa varljivim mirom koji je doneo Dejtonski sporazum, verovatno ni oni sami ne znaju.
