Šta je sa Dijanom Hrkom?

Uz ogradu Ćacilenda, na mestu, gde je pre gotovo punih mesec dana otpočela svoj šesnaestodnevni štrajk glađu, Dijana Hrka 1. decembra obeležava 13 meseci od smrti sina i još petnaestoro ljudi stradalih u padu nadstrešnice.

Hladan vetar duva raskrsnicom Takovske, Kneza Miloša i Bulevara kralja Aleksandra. Dok se zraci sunca probijaju, četrdesetak gra­đa­na stoji uz nju i odaju poštu stradalima. Nekolicina ostaje u tišini i posle tih 16 minuta, ali znatno manje nego u prvim danima njenog protesta.

Dijana primećuje prazninu.

„Mnogo se smanjio broj ljudi oko mene“, govori mirno, bez gorčine.

„Neki su se povukli jer su morali da odu. Ja sam neko ko je veoma odan i veran, a ako vidim da neko nije, ja se ne svađam, samo ih zamolim da se udalje i ako im nije ovde mesto, ako ne osećaju da im je ovde mesto, oni se udalje.”

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Šatori koje su ranije uz njen postavili zborovi građana, danas su prazni. Tu je tek nekolicina ljudi. Uz Dijanu su dvojica ratnih veterana.

„Treba da idem na neku hiruršku intervenciju ali za sada ostajem ovde. Ako iz zdravstvenih razloga budem morala da se povučem, povući ću se. To je prioritet, da bih mogla da nastavim borbu moram da budem zdrava, što sam shvatila posle ovog štrajka”, kaže Hrka.

Planovi postoje, ali ne želim da ih otkrivam

Osim što kaže da na ovom mestu i u ovoj borbi ostaje, buduće planove ne želi da otkrije.

„Ne želim da pričam o svojim planovima da ih ne bi izbušili, da ne bi ljudi pogrešno tumačili. Svaka moja reč se protumači pogrešno”, kaže smireno Hrka.

I da je podrška građana evidentna, ali da ne može da očekuje da svakog dana ljudi stalno stoje uz njen šator.

„Bilo bi bezobrazno s moje strane da očekujem da je ovde milion ljudi svaki dan. Svi imamo obaveze, svi imamo živote i moramo od nečega da živimo. Nama ljudi i dalje donose donacije. Ja nemam nikakvu finansijsku podršku od neke organizacije, političara, ili već šta pričaju. Nemam. Sve što imamo, građani nam doniraju”, kaže Hrka.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Jedna žena prethodno je prošla i pitala gde može da ostavi hranu za Dijanu. Druga se pozdravila s veteranima kao sa najbližim prijateljima. Razmenili su nekoliko rečenica. „Kako nam je Dijana”, pita žena u dugačkom crnom kaputu i trakom iste boje oko glave.

„Junački, kao i uvek”, kaže nam pošto joj je veteran odgovorio na pitanje. „Došla sam malo da okadim”, kaže noseći kadionicu iz koje se šire dim i miris tamjana.

Obilazi šatore oko Hrkinog, a zatim staje uz ogradu Ćacilenda ne bi li i nju malo okadila i taj „zabranjeni grad”.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Da li su građani čuli njen apel?

Hrka je prekinula štrajk glađu posle 16 dana i pozvala sve na zajedničku borbu i jedinstvo. Kaže da su njen apel ljudi čuli, ali neki nedovoljno.

U borbu krenula sama, „kao jedinka, kao majka koja traži pravdu za njeno dete”, ali je to istovremeno borba za sve građane Srbije.

„Kada budemo shvatili da je ovo za našu decu, za našu budućnost, tada ćemo nešto uraditi. Moramo zaista svi da se ujedinimo, a ne da jedni piju kafu, a da su drugi na ulici. Kad oni iz kafića budu shvatili da i njima može da se desi ovo ili kad budu ostali bez posla ili bilo čega, tad je kasno. Hajde da se ujedinimo dok nije kasno za sve, dok možemo nešto da uradimo. Mi možemo da se ujedinimo, to smo milion puta pokazali”, kaže Hrka.

Foto: Vreme/Katarina Stevanović

Beograd spava

Na ulicama Beograda uz njen šator poslednje dve nedelje, otkako je prekinula štrajk, znatno je manje ljudi. Hrka smatra da se Beograđani nikada nisu ujedinili.

„Beograd spava. Hvala Beograđanima, ali nema nas dovoljno, koliko treba da nas bude. Ako svaki drugi, treći stanovnik Beograda ustane, znate šta sve možemo da postignemo? Nekoliko nas na ulici ne može ništa.”

Smatra i da je nedovoljno podrške pruženo prethodnog dana tokom lokalnih izbora meštanima Mionice, Sečnja i Negotina.

„Mi jesmo jedni drugima podrška, ali u nedelju to nije bilo u dovoljnoj meri. Nismo bili tamo gde je trebalo da budemo. Zato nam se ovo dešava. Kada se budemo zaista ujedinili i svi stali pod jednu kapu, onda možemo da pričamo o jedinstvu i napretku. Ljudi nisu svesni da u momentu može sve da se sruši. Meni se u nekoliko sekundi život promenio. Ja ne želim da ljudi prođu kroz ovo kroz šta ja prolazim. Ne želim nikome tri minuta mog života.”

Da li je njenim štrajkom nešto postignuto?

Na pitanje da li je njen štrajk nešto postigao, odgovara da „nije“, ali da veruje da će se u budućnosti nešto promeniti.

„Pošto našem predsedniku nije bitno ništa od ovoga što ja radim, s te strane ništa nije postignuto, ali ja se nadam da u budućnosti hoće. Ja sam tu gde treba da budem, neću stati. Imam planove“, zaključuje Hrka.