Sinoć na Stounsima: Kamenje se kotrlja, a njihovi ispisnici posustaju

Trebalo je da prisustvujemo poslednjem koncertu u okviru turneje „Sixty“ kojom bend „Rolling Stones“ obeležava svoj 60. rođendan. Mislio sam, možda je to i poslednji njihov koncert uopšte. Jer, Mik Džeger je, jel tako, pre par dana, 26. jula napunio 79. godina.

Međutim, ispostavilo se da nije poslednji: kada smo došli u Stokholm stigla nas je i vest da je zakazan još jedan koncert – Berlin 3. avgusta. Kada je koncert počeo, shvatio sam da ovo sasvim sigurno nije poslednja njihova turneja. Jer Mik, Kit i Ron na bini izgledaju življe od mnogih muzičara koji su generacija njihovih unuka.

Bend „Rolling Stones“ juče mi je izgledao podjednako sveže i dinamično kao i pre tačno 25 godina kada sam ih prošli put gledao uživo na koncertu u Atini  u sklopu turneje „Bridges to Babylon“ nazvane po istoimenom albumu.

Stigli smo u glavni grad Švedske dan pre koncerta i svuda na ulicama i po restoranima već smo videli fanove benda sa karakterističnim „jezik“ majicama. Za one koji su u strahu od visokih cena prouzrokovanih „švedskim standarom“ – informacija: cene hotela i hrane u restoranima nisu ni malo više od mediteranskih ovog leta, skuplji je samo alhohol koji je ovde posebno oporezovan. Cigarete su takođe skupe, ovde gotovo niko ne puši, zabrane važe i za bašte kafića. Najveći izlog u prodavnici u Starom gradu u Stokholmu bio je pun specijalnih nikotinskih bombonica koje se stavljaju ispod jezik, služe kao supstitut za duvan i Šveđani ih masovno koriste.

Savet je takođe da se koristi javni prevoz – jer je taksi preskup, posebno ako upadnete u popodnevnu saobraćajnu gužvu. Nas je brzi voz od centra Stokholma do Solne u kojoj je održan koncert – koštao svega 4 eura po osobi. Taksi bi koštao oko 150 eura, uber nešto manje.

Sišli smo na stanici u Solni i uputili se u 15-minutnu šetnju do Friends Arene u kojoj je koncert održan. Usput, sa zidova plakati koji fanove benda „Rolling Stones“ mame da opet dođu u Stokholm, na koncert 81-godišnjeg Bob Dilana 27. septembra ove godine.

Ulazimo u Friends Arenu relativno brzo i lako, karte za parter koje su jedine preostale kad smo se mi odlučili za dolazak u Stokholm koštale su oko 100 eura i kupio sam ih onlajn. Arena se čini dupke puna (zvanično 50.890), koncert je zakazan za 19.30 ali pre Stounsa nastupala tek nešo mlađa lokalna zvezda Joakim Thåström (65).

Publika je najraznovrsnija koju možete da zamislite – od tinejdžera do ispisnika Mika Džegera i Kit Ričardsa sa nogom u…devetoj deceniji života. Svi stilovi pop-kulturne palete su tu: japiji u odelima, šminkeri, pankeri, rokeri, hipici, tetovaže, obrijane glave, kose duge do pojasa… Kao nekakva uvrnuta Nojeva barka u koju su bogovi Bejbibum generacije doveli sve fele i vrste koje treba da prežive Veliki potop.

Stounsi izlaze na binu koji minut pre devet. Atmosfera i spisak pesama bili su gotovo isti kao i na svim ranijim koncertima o čemu se, verujem, imali prilike da čitate, posebno od naših ljudi koji su u najvećem broju bili 15. jula u Beču. U 135 minuta koncerta Stounsi su pevali: „Street Fighting Man„, „Let’s Spend the Night Together„, „Tumbling Dice„, „Out of Time“ (meni je iz nekog razloga tokom cele pesme kroz glavu prolazila verzija „Električnog orgazma“), „Out of Control„, „Angie“ (na početku je Mik zvučao čudno ali je posle „ušao u vinklu“), „You Can’t Always Get What You Want„, „Living in a Ghost Town„, „Honky Tonk Women„, „You Got the Silver“, „Connection„, „Miss You“, „Midnight Rambler„, „Paint It Black“ (ne, nisam mislio na Kebinu „verziju“), „Start Me Up„, „Gimme Shelter“ i „Jumpin’ Jack Flash“

Na bis su otpevali „Sympathy for the Devil„, „(I Can’t Get No) Satisfaction“ (meni su se opet po glavi motali Džoni Štulić i „Azrina“ verzija).

Kako je koncert odmicao, pored nas su izneli iz sale bar desetak onesvešćenih ili zanemoćalih pripadnika Mikove i Kitove generacije koji su pomislili da mogu da izdrže stojeći u masi ono što ovi izvode skačući na bini.

Kada je već u Švedskoj, Mik nije izdržao da se ne našali na račun benda ABBA koji je pre par meseci u Londonu imao koncert ali su umesto orginalne postave na sceni pevali i igrali – avatari: „Pogledao sam to, jako mi se dopalo! Ipak, nas ćete još neko vreme moći da gledate uživo!“ Na video ekranu pojavio se i neizostavni pomen žrtavama rata u Ukrajini koji je u Švedskoj, novopečenoj članici NATO-a i dalje veoma važna tema.

Pre odlaska, kupili smo i majice, 50 eura po komadu.

Jutro nakon koncerta, stokholmska štampa slavila je Stounse i energiju kojom su pevali i skakali na bini. Tim pre što živimo u eri kada su mnoge stvari lažne, gde umesto živih ljudi pevaju avatari a „deepfake“ tehnologija je otišla toliko daleko da se za svakog od vas može napraviti potpuno uverljiva montaža u kojoj igrate pored Mika na bini ili glumite u porno-filmu, svejedno.

Stokholmski dnevnik „Afonbladet“ piše o 13-godišnjoj Ester Medrano iz opštine Tyresö nedaleko od Stokholma koja je imala prilike da je Mik Džeger „dotakne“. Naime, dok su napuštali čuveni Grand Hotel u kojem je bend bio smešten, Džegera i Ron Vuda sačekala je grupa fanova. Mik je prišao masi i korona-pozdravom „pesnicom u pesnicu“ usrećio malu Ester koja se novinarima poverila kako je to bio njen najsrećniji dan u životu.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com