Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da većina ljudi podržava proteste studenata, ali da to ne kruni bitnije podršku Srpskoj naprednoj stranci.
Za to postoji više razloga, saglasni su sagovornici „Vremena“.
„U Srbiji postoji nešto što zovemo fenomen opstanka neuspešne vlasti“, kaže profesor FPN u penziji Zoran Stojiljković. „Ukoliko pogledamo istraživanja poslednjih godina u vezi sa, na primer, funkcionisanjem vlasti, pravosuđa, zdravstva, prosvete, nezadovoljstvo je natpolovično. U nekim stvarima ide i preko dve trećine. Ali to se ipak ne preliva na glasačka opredeljenja.“
On dodaje i da je demografska struktura stanovništva takva da ne ide u prilog promenama. „Demografska piramida je okrenuta ka starijima koji su, po pravilu, konzervativno orijentisani. Životni vek je sve duži, a veliki deo mlađeg stanovništva, po prirodi okrenutog nekoj vrsti pobune, odlazi iz zemlje.“
Neće partije
Studenti u blokadi više puta su jasno rekli da opozicione partije, njihovi lideri i stranačka obeležja nisu dobrodošli na protestima.
No onda je pitanje od milion dolara kako se trenutno nezadovoljstvo može prevesti u bitan politički faktor. Mnogima u oči upada i neaktivnost opozicije koja još nije izašla sa bilo kakvim političkim zahtevom – recimo prelaznom vladom.
Dejan Bursać, naučni saradnik sa Instituta za filozofi ju i društvenu teoriju, podvlači da opozicija ne može očekivati da će glasovi doći sami od sebe.
„Nezadovoljstvo može da postoji među Vučićevim glasačima, među nekim drugim glasačima, među apstinentima, ali dok god se ne pojavi alternativa koja je spremna da preuzme te glasove, SNS će pobeđivati na izborima“, ističe on.
Začarani krug
Neslavan status opozicionih političara i partija ne može se pripisati isključivo njihovim manama. Državno-partijsko-medijska mašinerija tokom godina toliko je usavršila metod kaljanja svakoga ko se usudi da joj se suprotstavi da bilo kakvo ozbiljnije političko delanje najčešće izgleda kao borba sa vetrenjačama.
Istovremeno, politička kultura u Srbiji već više godina je takva da se imena političkih partija, koje bi u trebalo da budu glavni kanal artikulacije različitih stavova i interesa građana, u razgovoru prosečnih ljudi najčešće čuju propraćena sočnom psovkom.
Bezizlazni začarani krug počinje i završava se rečenicom “Svi su isti”, na prvi pogled bezazlenom konstatacijom nekoga koga politika baš nimalo ne zanima. Suštinski – u pitanju je podmukla fraza kojom se večno održava status kvo.
Ceo članak Tijane Stanić čitajte u novom broju „Vremena“ koji na kioske stiže u četvrtak (16. januar). Ili se pretplatite na „Vreme“.
