Nina Borović Kobiljski, majka devojčice ubijene u masakru 3. maja u OŠ „Vladislav Ribnikar“, potresnim rečima obratila se roditeljima dečaka koji je ubio njihovu ćerku i još osam školskih drugova, kao i domara škole. U pismu naslovljenom „Roditeljima nelečenog dečaka“, ona iznosi niz do sada nepoznatih detalja o životu dece iz odeljenja VII2 pre masakra.
Pismo Nine Borović Kobiljski prenosimo u celosti:
„Roditeljima nelečenog dečaka
….ako nas ikada budete tražili i poželeli da kažete: „Molim vas oprostite, nismo znali bolje i mnogo nam je žao…“
Znate, mi više u ovozemaljsku pravdu ne verujemo…ali se trudimo da nastavimo da verujemo u ljudskost i u istinu…
Verujem da vam je dobro poznata činjenica da je naše odeljenje VII/2 bilo jedno izuzetno odeljenje, ne zato sto je bilo sastavljeno od odličnih đaka, već zato što su to bila dobra deca i dobri prijatelji jedni drugima. Oni su u školu odlazili nasmejani i vraćali se zadovoljni.
Sećate se da su nam deca išla zajedno na jezički kamp u Francusku…pa dobijali smo njihove video snimke kako pevaju pored kamina, igraju se na tematskim večerima i idu na izlete…znate i da su se svi zajedno kartali i smejali u sobama do kasno u noć. Kako ne biste znali, kada ste puni zahvalnosti zvali razrednog starešinu i zahvaljivali se što vam je sin tako lepo prihvaćen od strane drugara u novom odeljenju u koje ste izabrali da ga prebacite.
Bilo im je prelepo, ali im je istovremeno bilo čudno zašto jedno dete svih sedam dana spava sklupčano na fotelji, umesto u krevetu, iako mu je na raspolaganju cela dvokrevetna soba?! Da li znate da je tom detetu bila neophodna pomoć i vas roditelja i stručnih lica?
Tragedija koja nas je zadesila je toliko strašna, bolna i nepojmljiva, da se svakodnevno borimo za udah. Misli koje će nas doživotno moriti su: Zašto mu niste pomogli?! Zašto ste ga obučavali u streljani i kod njega razvijali i gajili tako jezive veštine pucanja i ubijanja, dok smo mi nasu decu vodili na časove umetnosti i sporta?!
Ako niste bili svesni svoje uloge u nezapamćenoj tragediji od 3.maja 2023. godine, onda biste se morali osvestiti i shvatiti da se nažalost ovde suočavamo sa tragedijom nakon tragedije koja poprima svetske razmere. Jasno nam je da javno mnjenje traži neki smisao – razlog sa ciljem da se ovakav zločin na neki način obrazloži i shvati kako je do njega došlo?
Da se razumemo, vršnjačko nasilje je krucijalna tema današnjeg doba kojoj se mora posvetiti najveća pažnja i briga kako bi se ono zaustavilo.
Ali se u ovoj tragediji ono nije desilo niti biste smeli ponovo da se obmanjujete i krijete iza neistine. Izvinjavam se, desilo se na najpogubniji mogući način ali od strane vašeg deteta prema našoj deci.
Da li ste svesni činjenice da preživeli i ranjeni dobijaju životne pretnje iz celog sveta jer će „neko završiti ono što je započeto“, u bolesnom ubeđenju o zadovoljenju pravde za „maltretiranog“ dečaka.
Vi dobro znate da su ga deca VII/2 naivno prihvatila, pružila mu ruku prijateljstva i to je sve što su njihova zlatna srca mogla da urade…sve drugo je bilo na vama koji ste za njega odgovorni i stručnim službama koje su morale da zadrže objektivnost onda kada nastupi roditeljska slabost.
Znate, 21. vek je nažalost vek bez srama….ne bi trebalo da je u ovom veku bila sramota potražiti svu stručnu raspoloživu pomoć današnjice.
Kada vas opet budu pitali, razmislite hoćete li ponoviti: „Nisam kriv“ ili ćete makar reći: pogrešili smo nismo znali bolje… Tada možda niste znali, ali je sada bolna istina iza svih nas i trebalo bi da možete bolje…makar da kažete: „Oprostite, mnogo nam je žao, vaša deca ni za šta nisu kriva!“
Ovde nije u pitanju samo lična tragedija, već kolektivna tragedija jednog društva jer su stradala izuzetna deca koja su bila na pravom putu da postanu sjajni ljudi i koji su sa nesudjenim sopstvenim porodicama trebala da budu zalog ovom društvu.
I dalje se molimo za spasenje vaših duša, ali bez priznanja, nema ni pokajanja.“
I.Đ.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
