Opozicija bi, posle referenduma, morala da bude dva puta opreznija i dva puta pametnija nego do sada. Evo i zbog čega.
Najpre, da se Vučić pitao ovog referenduma ne bi ni bilo, a bilo ga je zbog insistiranja Evropske unije. Samom Vučiću je svejedno. Njemu ne pada na pamet da se zalaže za evropske vrednosti – više mu se dopadaju one azijske i arapske – a promena Ustava i zakona ne dotiče ga ni najmanje jer su Ustav i zakoni ionako samo smetnja njegovoj ličnoj vladavini. Sudstvo će svakako ostati pod njegovom kontrolom, šta god da piše u Ustavu. Ipak, to ne znači da referendum nije iskoristio najbolje što ume. Iako se nominalno zalagao za pozitivan ishod referenduma, radio je to i više nego mlako, a kampanje gotovo da nije bilo. Da prstom nije mrdnuo – osim rutinske krađe – izveo je na birališta milion ljudi.
S druge strane ni opozicija se nije pretrgla. Razlozi su očigledni. Po prirodi stvari referendumsko „da“ nije mogla da podrži jer podržao ga je Vučić, a, što reče profesorka Srbijanka Turajlić, šta god Vučić da kaže istina je na suprotnoj strani. Problem je, međutim – uprkos apsolutnoj konfuziji oko ustavnih promena koju je vlast proizvela vrlo hotimično, te nikom živom nije bilo jasno šta je, u stavri, predmet glasanja – problem je, dakle, što ove ustavne promene, sva je prilika, ne prave veću štetu od one koja je već na delu, pa nije bilo uverljivih razloga da se zaokruži „ne“. Opozicija je, zbog toga, mudro govorila ispod glasa (osim nekoliko organizacija, poput Ne davimo Beograd koja je imala jasan stav), a „ne“ je, naročito u većim gradovima, zaokružio sasvim pristojan broj ljudi.
Dovde su, uglavnom, na delu činjenice. Problemi kreću s tumačenjem.
Udarni naslov Danasa od utorka 18. januara „Rezultati referenduma prvi udarac autokratskoj vlasti“ nije drugo do samoohrabrivanje pred izbore, ali daleko od toga da je ovo bilo kakav ozbiljan udarac. U najboljem slučaju to je blaga opomena Vučiću da opuštanja ne sme biti. Dolazeća izborna kampanja – ako se izdašno polivanje smisla eksrementima uopšte sme nazvati izbornom kampanjom – biće zastrašujuća, a na sam dan izbora partijska milicija SNS-a, uz podršku Vulinove policije, podići će stopu fizičkog nasilja do maksimuma. Jer, da ne bude zabune, Beograd pasti ne sme. Ako je, dakle, Vučić sada izveo milion ljudi bez ikakve kampanje i s pojačanim radom na terenu na sam dan glasanja, na onima koji se bave brojevima je da izračunaju koliko će to biti kada mašina za mlevenje mesa i smisla proradi punim pogonom.
Ipak, sada je postalo nedvosmisleno jasnim – i opozicionim prvacima, nadamo se – da opozicija sopstvenu sudbinu, ali i sudbinu ove zemlje, drži u svojim rukama više nego i u jednom trenutku prethodnih 10 godina. Lišena medijske i finansijske podrške, progonjena i pod teškom medijskom paljbom režima, opozicija se mora osloniti na ono što joj je, do sada, uočljivo manjkalo: pamet. Jer, ovih 700 hiljada ljudi koji su, gotovo samonicijativno, izašli i dali glas protiv Vučića, jedva su trećina onih koji bi, ohrabreni, izašli da se, olovkom i glasačkim listićem, kurtališu bede, ali potreban im je minimum smislene artikulacije.
Artikulacija smislenih ideja i jednako smislene delatnosti, utoliko, leži na opoziciji. Tri meseca je dovoljno da ponude jasno artikulisane ideje – bez ikakve mitske matrice, odmah da dodamo, busanja u prsa srpska i kosovska i slične gluposti u kojima Vučića ne mogu da nadmaše niti je potrebno da se s njim nadmeću – u kampanji od vrata do vrata, a naročito je potrebno da obuče i na biračka mesta postave ljude koji će znati šta da rade kada esenesovci krenu da kradu. Za ta dva skromna zadatka potrebno je ono čega do sada nije bilo, malo zdravog razuma i mnogo pameti da se obrazuje ono što čini jezgro političke delatnosti: briga za zajedničko dobro.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
