U prvoj sedmici februara Skupština Crne Gore će tokom dva dana odlučivati o tri inicijative: rezrešenju potpredsednika vlade Dritana Abazovića i imenovanju ministra Milojka Spajića na njegovo mesto, potom o Predlogu odluke o skraćenju mandata Skupštine i najzad o Predlogu da se glasa o nepoverenju Vladi Zdravka Krivokapića. Prve dve inicijative je pokrenula Vlada, dok je predlog za izglasavanje nepoverenja podneo 31 poslanik, mahom iz redova opozicije i poslanici Abazovićeve URA-e.
Ritam kojim su inicijative sustizale jedna drugu je na granici političke kozerije, a po nekim najavama mogla bi joj se pridružiti i inicijativa za smenu predsednika parlamenta. U tom slučaju bi se krug zatvorio i do kraja obelodanila politička netrpeljivost koja je zavladala ovdašnjom političkom scenom.
Tako će se parlamentarna većina, koja je izabrala aktuelnu Vladu koju je sama često više osporavala od same opozicije, konačno pokazati kao veoma labava, politički heterogena, neprirodna koalicija čije se članice međusobno više razlikuju nego deklarativno od Đukanovićevog DPS-a – „neprijatelja“ koji ih je i skupio na „gomilu“. Već sama ta činjenica ide u prilog tezi da sistem građen tri decenije nije moguće pobediti samo na izborima. Izborna volja je tek početak, a pobednici se, očigledno, mogu pokazati slabijim od samog sistema.
I zaista, ukoliko stavimo na stranu kohabitaciju kao politički fakat, gotovo je nemoguće odgovoriti na pitanje – ko je u Crnoj Gori na vlasti? Vlada se ponaša kao potpuno nezavisno telo od Skupštine koja ju je izabrala, a većina, tačnije politički subjekti koji su podržali tzv. ekspertsku Vladu, se ponašaju kao da su i dalje u opoziciji. Međusobnim optužbama su politički život pretvorili u teško podnošljivu kakofoniju u kojoj je politički žargon stalno na granici krajnjeg primitivizma, opterećen pojmovima izdaje čije su manifestacije rušenje izborne volje ili saradnje sa bivšim režimom.
Tako je uspostavljena politička paradigma koja već mesecima čini politički ambijent Crne Gore nefunkcionalnim i gotovo u potpunosti blokiranim. A politički narativi, u kojima dominiraju pojmovi političke korupcije, toliko su puta već viđeni da polako gube svaki smisao.
Iako sve tri inicijative izgledaju dosta dramatično i slute radikalnim rezovima koji će do kraja razdvojiti neprirodne crnogorske političke veze, dosadašnje iskustvo govori da bi se mogao ponoviti scenario „tresla se gora…“.
Naime, ukoliko Abazović doista u opoziciji ima podršku za rušenje Krivokapićeve vlade, onda je i matematičkom analfabeti jasno da prva inicijativa o njegovoj smeni neće proći u Skupštini. Tačnije, bez URA-e, Krivokapić sa Bečićevim Demokratama i Demokratskim frontom – koji ga je, uzgred budi rečeno, permanentno osporavao – nema većinu za smenu svog potpredsednika.
Druga inicijativa, čije bi prihvatanje značilo skraćenje mandata Skupštine i vanredne parlamentarne izbore verovatno u maju ove godine, imala bi značajne šanse da ne dolazi iz Vlade čiji je predsednik u više navrata za skupštinskom govornicom iskazao netrpeljivost prema poslanicima i najzad odbio da smeni tri ministra kojima je parlament iskazao nepoverenje. Eventualnim prihvatanjem ove inicijative poslanici bi priznali vlastitu političku inferiornost naspram premijera kojeg su nazivali i „političkim pajacom“. Reklo bi se da je politička sujeta jača od predloga za raspuštanjem Skupštine.
Inicijativa za smenu Vlade za sada ima najviše šansi za uspeh. Pre svega zbog činjenice da Abazović sa svojim poslanicima čini onaj jezičak na vagi koji preteže na ovu ili onu stranu čineći različite političke subjekte parlamentarnom većinom. I doista bi se moglo dogoditi da sa DPS-om i manjinskim strankama sruši Krivokapića. Konačni rezultat je poprilično nesiguran put ka konceptu „manjinske vlade“ ili, kao i u prethodnom slučaju, vanredni izbori kao krajnji rezultat.
Naime, to što će aktuelna opozicija podržati rušenje Vlade ne znači i da će podržati koncept „manjinske vlade“. Najzad, zašto bi, recimo, DPS podržao Abazovićev predlog za formiranjem Vlade koja će ih i dalje videti kao glavne krivce za širenje kriminala i korupcije u zemlji. Verovatno će do februara i URA postati svesna te činjenice.
Da li se nakon februara može dogoditi da se u Crnoj Gori nastavi sadašnji status kvo? To ne bi bilo nikakvo iznenađenje. Iako sve partije tvrde da se ne plaše izbora, malo koja od njih ih iskreno vidi kao najbolju opciju za izlazak iz krize. Premijerova najava da će formirati demohrišćansku stranku govori da je možda jedino on taj koji na izborima ne može ništa da izgubi. Sasvim prirodno za partiju koja će prvi put izaći na izbore.
Čitajte dnevne vesti, analize komentare i intervjue na www.vreme.com
