Mučno je to bilo i slušati i gledati: uvek isto prenemaganje, uvek isto zapomaganje, besomučno laganje, busanje u prsa, izgovaranje besmislica, i sve to prošarano neumesnim upadicama, vulgarnostima i pretnjama. Tako je bilo i na konferenciji za štampu na kojoj je, u petak 30. decembra, „objašnjavao“ kosovski igrokaz, te kako je i zbog čega nadigrao ne samo terorističku nadu Kurtija, nego i čitav svet. Taj program, samo još odvratniji, ponovo je izveo iste večeri na nekom od svojih propagandnih glasila. Bilo je to poslednje njegovo obraćanje u staroj godini. Ko je on? Ne pravimo se nevešti, znamo: jedan i jedini.
Ima li se šta novo reći o toj mašini za mlevenje smisla, vremena i nade? Zapravo ima. Govor o istom, naprosto, mora biti prožet ironijom, koliko god ironija, na kratak rok, bila nedelotvorna. Ironija je, naime, odveć tanan jezički instrument za toljagu vulgarnosti kojom ovaj bestidni čovek i njegova ekipa vitlaju gde god se zateknu, a zatiču se svakog dana, svakog sata, na televizijama s nacionalnom frekvencijom, u novinama s velikim tiražima, u košmarima koji izviru direktno iz dubokog beznađa. Braniti se ironijom od svega toga podseća na pokušaj da se golim rukama, pokrivajući glavu, odbranimo od udaraca metalnom šipkom. Ironija, međutim, dopušta odmak od istog, ona ocrtava liniju povlačenja tamo gde je besmisleno ići unapred. Kada se posmatrač udalji od onoga što gleda on vidi drugačije, vidi – prema slavnoj Hegelovoj slici – celinu (šumu). (Da podsetimo: kada smo isuviše blizu pojedinačnom, piše Hegel, vidimo samo to pojedinačno. Vidimo samo drvo. Kada se, pak, odmaknemo od pojedinačnog drveta, shvatamo da pred nama nije, naprosto, drveće, kako smo verovali, nego šuma.) Ironijski pristup dopušta da se detalji stave u kontekst.
Kada je Dušan Janjić, ironizujući, primetio da se Vučić vraća u mladost – misleći na njegovu radikalsku fazu iz koje je, na kratko, bio izašao – time je rekao da ovaj zaoštrava retoriku kako prema „domaćim izdajnicima“ predvođenim novinarima televizije N1, tako i prema onome što dolazi sa Zapada (ne računajući pare, na to nije gadljiv). Novina u njegovoj raskošno neumesnoj retorici jeste što je zapadne političare, ovoga puta, nazvao velikanima i velikašima. Naravno, jasno je da on to izgovara obraćajući se onim nesrećnim ljudima koji nisu više u stanju da se snađu u svetu iz kojeg je, prilježnim desetogodišnjim razaranjem javne sfere, izbrisao razliku između stvarnosti i laži. Zbog toga kada u igru uvede izraze „velikan i velikaš“, u njegovom vokabularu to ima zadobiti pogrdno značenje koje, gle neiznenađenja, zapravo upućuje na njega samog.
Jer Vučić je, u osnovi, falsifikator: on preuzima modele i izraze koji se odnose na njega, ili njegovu ekipu, i lepi ih na čela onih koji ga razotkrivaju. Tako je i s izrazima „velikan“ i „velikaš“, pri čemu je, očigledno improvizujući, ovoga puta malo pobrkao šta i kome sleduje, jer, prirodno, kao nepodnošljivi narcis on sebe iskreno i nesebično voli, te smatra sebe istinskim velikanom kome je Ivo Andrić, na primer, do kolena, a možda i niže. To je elementaran psihički mehanizam.
Kad kaže o sebi – a to stalno ponavlja – da je mali i običan čovek, on kaže: gledaj me voljeni narode, vidi kakva sam ja ljudina, gromada od čoveka i velikan uopšte. „Velikaš“ je, pak, reč koja je nekako u blizini reči „velikan“, pa mu je, naizgled, dobro legla, ali ona ga prokazuje kao strukturu kojoj srednji vek i feudalni odnosi odlično odgovaraju, jer velikaš se pita za sve, a kmetovi i ostali tek su podanici koji zavise od njegove volje. Nije on tu podanika radi, nego su podanici tu da bi njemu ugađali. Kad zapadne političare nazove velikašima, on na sav glas vrišti „nisam ja taj, nego oni“. Ali ta dreka, u mraku kojim je obavio zemlju, nepogrešivo upućuje na njega samog. Utoliko, „velikaš“ je slatka samodenuncijacija koja je lahko prhnula iz njegovog nesređenog uma i ozarila nas svojom preciznošću.
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
