Nakon što je protivzakonito donelo Uredbu o izmeni Uredbe o normativima i standardima uslova rada univerziteta i fakulteta, Ministarstvo prosvete je prethodnih nedelja započelo nešto što jeste u domenu njegovih zakonskih nadležnosti – vanredan inspekcijski nadzor na fakultetima. U sačinjenim zapisnicima nadzora stoje nalozi upravama visokoškolskih institucija da u roku od 8 dana započnu izvođenje nastave i ispita na svim studijskim programima.
Napad na univerzitetsku zajednicu u Srbiji počeo je uprkos tome što uprave visokoškolskih institucija ni jednim gestom nisu signalizirale da su odustale od nastavka i spasa prekinute školske godine. Nikada ne pretpostavljajući političke vrednosti obrazovnim i univerzitetskim, one su kontinuirano prekrajale kalendar nastave i ispita procenjujući rokove za vraćanje u amfiteatre i učionice. Čak i ako se inspekcijska inicijativa Ministarstva prosvete razume kao postupanje po službenoj dužnosti, postavlja se pitanje zašto se sa izvršenjem te dužnosti ovoliko čekalo. Uredba, nadzor i nalog (kao i rešenje koje tek sledi) dokazi su da je predsednik Aleksandar Vučić izgubio strpljenje da se nadgornjava sa nepokornima i neprekidno ponavlja da su zahtevi studenata ispunjeni.
Glavnina aktera na drugoj – univerzitetskoj – strani, naravno, zna da zahtevi nisu ispunjeni, da u postojećim uslovima nikada neće biti ispunjeni i da je povratak akademskoj rutini nemoguć. Ipak, ma koliko da su nastavnici i saradnici koji su zahteve studenata prihvatili kao svoje ujedinjeni u veri u njihovu valjanost, oni su polarizovani po pitanju učinkovitosti blokade kao sredstva i, sledstveno tome, normalizacije nastave. I zaista, odluka o (ne)nastavku nastave mnogo je teža i komplikovanija nego što se to na prvi pogled čini. Za to postoje barem tri razloga koja bi trebalo uzeti u obzir prilikom odlučivanja.
Šešeljev zakon
Prvo, niko od aktera postojećeg društveno-političkog razdora ne zna kakva je zaista trenutna politička situacija u Srbiji. Najveću engimu predstavlja stav Evropske Unije (kao krovne organizacije za mnoštvo manje ili više povezanih aktera). Po onome što se može saznati iz medija, Vučić uživa tzv. tihu podršku evropskih lidera koja bi mogla biti u službi politike već oprobane u Latinskoj Americi u prošlom veku – na čelu slabe države drži se slab predsednik bespogovorno spreman da bude maksimalno uslužan svojim eksternim podržavaocima. S druge strane, izgleda da od Vučića ti eksterni podržavaoci traže da u nedefinisanoj budućnosti obezbedi uslove za organizovanje demokratskih parlamentarnih izbora na koje ćemo, ako budu redovni, morati da čekamo dve i po godine.
Kako će proteći ti pošteni parlamentarni izbori dok je Vučić sve i svja u ovoj zemlji možemo da pretpostavimo, jer nas iskustvo uči da su mogućnosti za manipulacije izbornim procesom neiscrpne (primera radi, pokrivanje “redovnih aktivnosti” nosilaca državne vlasti u medijima po pravilu traje i po nekoliko puta duže od vremena predstavljanja svih opozicionih partija zajedno i da ne nabrajamo dalje). To znači da ćemo, ako se ništa bitnije ne promeni, narednih godina živeti u rovitim političkim prilikama u kojima će Vučić činiti apsolutno sve što može da zadrži podšku Evropske Unije (najmanje) do kraja svog mandata u 2027. godine.
Drugo, ovaj obračun vlasti sa univerzitetima u Srbiji nije prvi, već treći u nizu. Prvi obračun sproveden je na osnovu (tzv. Milošćevićevog) Zakona o univerzitetu 1992, a drugi na osnovu (tzv. Šešeljevog) Zakona o univerzitetu 1998. U drugom obračunu, koji je bio razorniji od Miloševićevog i bremenitiji negativnim posledicama, zasijao je punim sjajem antiintelektualizam Srpske Radikalne Stranke. Univerziteti i fakulteti su razarani iznutra postavljanjem podobnih ljudi na mesta rektora, dekana i članova saveta. U tom uništavalačkom pohodu istakli su se stranački prvaci – Vojislav Šešelj i, naravno, sam Vučić koji su imenovani za članove saveta i na univerzitetskom i na fakultetskom nivou. Najgore su prošli Pravni, Elektrotehnički i Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu, na kojima su za dekane postavljeni ideološki duboko indoktrinirani ljudi spremni da bez ustezanja sprovedu čistke u nastavničkom koru.
Sudeći po ovakvoj predistoriji, možemo da očekujemo da započeti obračun sa intelektualnom elitom Srbije bude sproveden na najbezočniji i samim tim najbrutalniji način: o sudbini univerziteta i fakulteta bi moglo da se odlučuje već na osnovu ad hoc štancovanih uredbi Ministarstva prosvete, čak i bez promene aktuelnog Zakona o visokom obrazovanju iz 2005.
Scenario čistke na fakultetima
Treće, u svim autoritarnim režimima vladajuća politika odražava psihu samodršca. Do nedavno smo u Srbiji mogli da gledamo mimezis u eskalaciji sukoba: na sve oblike studentskog bunta protiv nefunkcionalnih, do srži uzurpiranih institucija, Vučić je odgovarao merama slične forme, želeći da pokaže svojim pristalicama kako je u svakom vidu borbe moćniji i superiorniji.
Vi proslavljate Dan državnosti, i ja ću da ga proslavim; vi nećete da studirate, ja ću da branim one koji hoće; vi pešačite, i moji će da pešače; vi organizujete masovni protest, ja ću da organizujem veći, lepši, jači, duži sabor, vašar, štagod i to trodnevni, i sedmodnevni ako treba; vi okrećete pedale do Strazbura, a ja ću pre vas da stignem u Francusku i padnem u zagrljaj Makronu!
Međutim, 15. marta Vučić je promenio pristup. Primenio je silu, trasirajući put za obračun sa univerzitetskom zajednicom koja je van (njegove) kontrole. Taj obračun bi mogao (ma koliko nekima bilo teško da zamisle) da se odvija po sledećem scenariju: nakon što izabrani dekani iscrpe sredstva pravne borbe i propuste da (shodno rešenju Ministarstva prosvete) obezbede izvođenje nastave i ispita (bilo zato što takve odluke neće doneti, bilo zato što će ih doneti ali ih neće sprovesti zbog tolerantnog odnosa prema studentima koji će nastaviti blokade), osnivač će razrezati novčane kazne, blokirati račune institucijama koje ne mogu da ih namire, razrešiti dužnosti dekane (bilo putem saveta bilo putem prinudne uprave), zameniti ih drugima, pokrenuti disciplinske postupke protiv nepokorivih nastavnika i saradnika i sprovesti još jednu čistku. Na kraju će, na velike talambase, gromoglasno obznaniti oslobođenje fakulteta i kraj blokade.
Opijen pobedom, režim će ići toliko daleko da za studente koji su sve vreme vapili za normalizacijom, pa čak i za one zabludele koji su u međuvremenu “progledali”, stvore “raj zemaljski” uz pomoć lex specialisa koji će produžiti školsku godinu onoliko koliko treba, omogućiti brojne dodatne ispitne rokove, sniziti uslove za upis naredne školske godine. I zašto da ne – “raj zemaljski” mogao bi da potraje i produži se sve do redovnih parlamentarnih izbora 2027. godine, pa i posle (u zavisnosti od ishoda).
Ako univerzitet bude i dalje ostavljen na milost i nemilost čoveku koji je obznanio da sastavlja razvojni (čitaj: uslužni) plan za Srbiju (čitaj: eksterne podržavaoce) do 2035. godine, a uprave ne urade šta im je naloženo, izloženi scenario će se pre ili kasnije desiti – blokade će biti silom okončane.
Blokadna inercija nije rešenje
Time dolazimo do najvažnijeg i najneugodnijeg pitanja za svakog odgovornog univerzitetskog nastavnika i saradnika, a posebno za one naklonjene studentima u blokadi: kako u postojećim uslovima reagovati na započetu eskalaciju napada i pri tom obezbediti da studenti, čak i ako budu osujećeni, ne budu poraženi i, što je važnije, ne osete se poraženo (a i mi sa njima)?
Vučiću je do nastavka ili gubitka školske godine stalo kao do lanjskog snega. Dozvolio bi i da se blokade perpetuiraju u nedogled kada bi njihova jedina posledica bila propast visokog školstva kojoj bi prezrivo aplaudirao, a novac namenjen platama preusmeravao po sopstvenom nahođenju. On verovatno i priželjkuje da se uprave fakulteta ogluše na uručene im naloge i buduća rešenja.
Razlog je sasvim jednostavan: sve dok studenti istrajavaju u blokadama do ispunjenja sada već šest zahteva (sa perspektivom dodavanja novih), a nastavnici i saradnici ostaju privrženi mantri pružanja bespogovorne podrške, njemu ne preti realna politička opasnost – a to je gubitak svevlašća. Vučić u stanje nekontrolisanog besa ispoljenog 15. marta nije dospeo zbog blokada fakulteta, nego zbog rastućeg straha od mogućih posledica pametnih akcija na javnim prostorima na koje su studenti počeli da troše slobodno vreme dobijeno blokadama i, možda najviše, od naklonosti, pažnje i ljubavi koju su dobili od građana najrazličitijih imovinskih karata, mesta prebivališta, ideoloških uverenja i obrazovnih profila.
Iz svega napisanog proizilazi da bi u postojećoj krajnje nepovoljnoj situaciji pogubne bile dve stvari: prepuštanje blokadnoj inerciji i zanemarivanje istorijskog procesa dugog trajanja u kojem se nosioci antiintelektualizma u Srbiji, od Miloševića, preko Šešelja, do Vučića obračunavaju sa univerzitetima. Blokade fakulteta treba okončati – bolje samoinicijativno nego prinudno.
Radikalski obračun sa univerzitetima ne treba zaboraviti, nego se podsetiti da je on obustavljen političkim sunovratom Slobodana Miloševića 2000, dakle političkom promenom.
Na pitanje da li je razaranje univerziteta vredno daljeg difuznog dezavuisanja Vučićevog režima naš odgovor je negativan, i to iz najmanje tri razloga.
Prvo, odavno je jasno da će promene u Srbiji, a sa njima i ispunjenje svih zdravorazumskih studentskih zahteva, biti moguće tek nakon što apsolutni vlastodržac Vučić posle izbora postane ono što po Ustavu treba da bude – protokolarni predsednik Vučić. Studenti bi trebalo da urade – a nastavnici i saradnici da ih podrže – ono od čega Vučić, budimo iskreni, najviše strepi i zbog čega počinje da gubi kontrolu: da promene dosadašnju političku strategiju (koja nikada i nije bila apolitična), da počnu da se organizuju u politički pokret i da se pripreme za parlamentarne izbore, vanredne ili redovne.
Drugo, posledice razaranja univerziteta u tradiciji započetoj 1998. bile bi užasne i od njih bismo se oporavljali veoma dugo, čak i ako Vučićev režim propadne na narednim izborima.
Treće, Vučić pojačava represiju nad univerzitetima zato što jedino njome može da kompenzuje raspad svog fronta na ulici. Nastavi li da organizuje beskorisne i skupe skupove poput ovog poslednjeg pod nazivom »Ne damo Srbiju«, to će najbrže i najsigurnije njegov režim odvesti u takve političke i ekonomske probleme, da ga ni sve dosadašnje izborne manipulacije više neće spasiti.
Autori su redovni profesori Univerziteta u Beogradu
