Masovna hapšenja: Ko je sledeći i šta onda?

Od kako je Studentska lista 25. oktobra pobedila na vanrednim parlamentarnim izborima, jedva da je prošao dan bez privođenja, hapšenja, zadržavanja do 48 sati ili 30 dana, pokretanja istraga, preispitivanja rada Višeg javnog tužilaštva, predloga za pokretanja krivičnih postupaka. Na meti pravosudnih organa su tužioci, policajci, lokalni funkcioneri, rukovodioci javnih preduzeća, bankari, partijski aktivisti, čistačice u državnim institucijama…

Pred očima gledalaca žednih pravde brzometno se urušava mafijaško-koruptivni sistem koji su uspostavili Aleksandar Vučić i vrh Srpske napredne stranke uz saučesništvo nebrojenih protagonista. Publika s nestrpljenjem očekuje da vidi ko je sledeći koji će da završi iza rešetaka. I kada će na red doći „kapitalci“.

U pritvoru su, za sada, Marko Kričak, načelnik Uprave kriminalističke policije, Boško Sekulović, načelnik Službe za suzbijanje kriminala MUP-a, Igor Žmirić, komandant Specijalne antiterorističke jedinice (SAJ), Milan Vuković, direktor Posebne pritvorske jedinice Okružnog zatvora, Rodoljub Rončević, upravnik Kazneno-popravnog zavoda Zabela u Požarevcu, osam policajaca zbog sumnje da su zlostavljali i mučili Dalibora Dragijevića, Davor Macura, vlasnik ALTA banke, Jugoslav Nikolić, direktor Republičkog hidrometeorološkog zavoda Srbije (RHMZ) sa još dve osobe, Branislav Kačar, čelnik OKK Konstantin iz Niša i odbornik, predsednik opštine Inđija Marko Gašić i još pet osoba uhapšeni su zbog sumnje za zloupotrebu službenog položaja i pranja novca…

Javno tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK) formiralo je predmete po krivičnim prijavama advokata Ivana Ninića, kojima su obuhvaćeni direktor BIA Vladimir Orlić, ministar pravde u tehničkom mandatu Nenad Vujić i još oko 60 lica, a zarad istrage niza krivičnih dela koja uključuju zloupotrebu službenog položaja, među kojima je i nezakonito prisluškivanje…

Foto: Tanjug/BIA

„To je zapravo tužna slika našeg tužilaštva“, ocenila je za DW tužiteljka Bojana Savović. Ona naglo buđenje tužilaštva vidi kao dodvoravanje novoj vlasti, jer da ovim akcijama „pokazuju šta su sve mogli, a nisu hteli da rade“. Nada se da brzina postupanja neće ići na uštrb kvaliteta optužnih akata, kao i da se ne radi samo o ličnim obračunima unutar starog režima.

I advokatica Tanja Arsić upozorava da tužilaštvo ne sme da podiže optužnice ako nema dovoljno dokaza, da ubrzano radi samo da bi se prikazao neki rezultat, a da na kraju zbog toga slučajevi završe oslobađajućim presudama ljudi koji su bili na vrhu vlasti, jer da bi to bilo „katastrofalno“.

Najkrupnija riba na udici zakona je i dalje Nikola Selaković, ministar kulture u tehničkom mandatu, protiv koga je TOK podigao optužnicu još pre promene vlasti.

Tada presedan u sistemu pravne nedodirljivosti vrha vlasti i izvršilaca njenih radova, sada je na najboljem putu da postane standard, i to pre konstituisanja novog saziva Skupštine i formiranja Vlade.

U tom svetlu treba tumačiti i oštru kritiku Komisije Vrhovnog javnog tužilaštva (VrJT) na račun Višeg javnog tužilaštva u Beogradu (VJT) koje je vodilo nekolicinu važnih predmeta povezanih sa studentskim i građanskim protestima, smrću studentkinje, „zvučnim topom“, Vučićevim pomilovanjima i jednim predmetom međunarodne pravne pomoći.

Komisija VrJT je utvrdila da se VJT, na čijem je čelu glavni tužilac Nenad Stefanović, rukovodio političkim interesima naprednjačke vlasti, a ne zakonom, i predlaže pokretanje krivičnih postupaka.

Dobra teorija i problematična praksa

Brzina podizanja optužnica, pokretanja istraga i privođenja onih koji su bili uspregnuti u naprednjačku organizaciju kontrole države, dokazuje da su mnogi već oformljeni predmeti tavorili u fiokama i čekali „bolja vremena“, to jest da se promeni vlast pa da njihovo sprovođenje ne može da ima negativne posledice po one koji su ih pokrenuli.

Foto: Zoran Mrđa/FoNet

Bivši policijski inspektor Siniša Carević uzroke takvog ponašanja vidi u „političkim pritiscima, nedostatku hrabrosti, samopouzdanja i integriteta“ i postavlja pitanje kako da se sada veruje tim ljudima, preneo je N1.

Shodno tome, ako je cilj Studentskog pokreta i Studentske liste da se uspostavi pravna država u kojoj zakon jednako važi za sve, to neće biti moguće sa onima koji su Ustav i zakone pod naprednjačkom vlašću podredili ličnim interesima, iz kojih god razloga to da su činili.

Od onih koji su jednom izdali zakon i pognuli glavu pred vlašću, ne može da se očekuje da promene model ponašanja – od voditelja na RTS-u koji svesno izgovara laži i prećutkuje činjenice od javnog značaja, preko rukovodilaca državnih preduzeća i institucija koji su zatvarali oba oka pred kriminalnim radnjama, do tužilaca Višeg javnog tužilaštva koji su nemo posmatrali kako se manipuliše predmetima i sudija Ustavnog suda koji su se pravili mrtvi na očigledno kršenje Ustava.

One građane Srbije na javnim funkcijama koji nisu ništa preduzimali protiv kršenja zakona, kakvih je bilo najviše, valja razlikovati od onih koji su aktivno činili krivična i prekršajna dela.

U teoriji bi institucije koje bi trebalo reformisati trebalo da zaposednu ljudi neokaljanog integriteta koji su voljni da promene sprovedu u opštem interesu.

U tom smislu bi budući poslanik na Studentskoj listi Jovo Bakić, koji se preporučuje za ministra unutrašnjih poslova, na posao vratio „određene ljudi iz penzije“, koji su bili čestiti i profesionalni policajci, a da bi pomogli u reformisanju celog sistema MUP-a.

U praksi je nakon 14 godina naprednjačkog bezakonja nemoguće sankcionisati sve sudije, tužioce, policajce, državne činovnike koji su, u najmanju ruku, oba oka čvrsto zatvarali pred kršenjem zakona do stepena kada počinje da se sprovodi autocenzura, i sve ih zameniti drugima koji nisu okaljani.

Kada na red dolaze „kapitalci“

Sve se ovo događa još uvek pod tehničkom Vladom tehničkog premijera od Vučićeve milosti Đura Macuta. Studenti FON-a su na Instagramu sumnjičavo postavili pitanje da ili sada instititucije konačno rade svoj posao, ili se radi o razračunavanju unutar bivšeg režima“.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Pravi posao počeće tek kada se bude formirala nova vlada. U čvrstoj hijerarhiji sprovođenja bezakonja na izborima poraženog režima tragovi mnogih afera i krivičnih dela vode do samog vrha bivše vlasti. Od Ćacilenda do kupovine glasova, sa osvrtom unazad na Jovanjicu ili rušenje u Savamali, spisak je nepregledan.

Aleksandar Vučić je izjavio da on „ništa oko para nije potpisivao“. Neko jeste potpisivao oko para, a on nešto drugo.

Kvaka 22, tj. kvaka 3

Nova vlast u Srbiji veoma brzo će se suočiti sa logičkim paradoksom kome je nadenuto ime „kvaka 22“. U srpskom slučaju mogao bi da se imenuje „kvaka 3“, po rednom broju pobedničke Studentske liste na biračkom listiću.

Šta to znači?

Skupštinska većina i Vlada koju će formirati Studentska lista trebalo bi, dakle, da sprovedu osnovno razdvajanje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti i izgrade državne institucije koje će raditi nezavisno na osnovu Ustava i zakona, a ne političke volje. Ukratko: trebalo bi da ožive pravnu državu.

„Navika je da jedna partija na vlasti zameni drugu partiju, onda ona zarobi državu, onda dođe nakon nje neka nova partija, onda ona zarobi državu“, objašnjava profesor na Fakultetu političkih nauka Miloš Bešić. „Rešavanje tog problema na način koji su studenti zamislili, to je najveličanstveniji cilj koji se može ostvariti nakon promena koje su nas zadesile“.

Krećući se, međutim, prema tom  „najveličanstvenijem“ cilju, pobednici prethodnih izbora bi dobrovoljno iz ruku trebalo da ispuste instrumente moći koje bi mogli da koriste zarad sprovođenja „viših“ ciljeva u ime „opšteg dobra“ i tako oslabe svoju poziciju u okršaju sa Vučićevim trupama koje su i dalje na vlasti u svakom zaseoku i zaposedaju veliki deo državnog aparata.

Foto: Marija Jankovic

Jer, pod jedan, ako pravosudni organi rade po slovu zakona, a ne političkih direktiva, optužbe su jedno, a dokazivanje pred sudom i pravosnažne presude nešto sasvim drugo.

A pod dva, držeći se striktno zakona, onima koji su ti na svaki mogući način ograničavali prostor za političko delovanje i nezakonito lomili kičmu daješ zakonsku mogućnost da se razmašu u punoj meri u novom pohodu na vlast.

Taj problem se u punom sjaju pojavio prvih godina posle Petog oktobra.

Na parlamentarnim izborima krajem decembra 2000. tako je Srpska radikalna stranka Vojislava Šešelja (SRS) osvojila samo 23 mandata u Skupštini, da bi već u decembru 2003, uživajući u novouspostavljenim demokratskim tekovinama, na parlamentarnim izborima osvojila 82 mandata i bila pojedinačno ubedljivo najjača partija. Devet godina kasnije su radikali preobučeni u SNS ponovo došli na vlast.

Sa druge strane, ako se Studentska lista ne bude odrekla političkog uticaja na državne institucije koje bi trebalo da deluju nezavisno, onda je, što reče Bešlić, suštinski sjahao Kurta da bi uzjahao Murta, ma koliko većini građana Srbije ovi novi delovali simpatičnije i uljudnije od onih prethodnih.

Istorijska šansa

Studenti su Srbiji stvorili istorijsku priliku da preokrene negativan istorijski trend koji traje toliko dugo da je počeo da deluje kao usud. Do srpskog društva je da li će tu šansu ovog puta da iskoristi.

Tu je, u ovom političkom eksperimentu kome svedočimo i koji za sada daje dobre rezultate, i Studentski pokret koji bi trebalo da deluje kao moralni korektiv nove zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, da ne bi slučajno previše podlegli iskušenjima koje sa sobom nosi vlast.

I bila bi nekako i kosmička, ili metafizička pravda da Srbija konačno za sobom ostavi istorijsku depresiju pod kojom grca tolike decenije.